Trun smo i tren

Швабе и библиотека из снова

Улм — Аутор trunsmoitren @ 09:01
http://www.dodaj.rs/f/u/Fw/3QsDMNj8/bgdulm-prijem-skupstina.jpg

ШВАБЕ

Једна од активности предвиђених за домаћине и госте приликом нашег боравка у Улму био је и пријем у градској скупштини. Тамо нас је дочекала градоначелница, гђа Мајер-Дел.

Обратила нам се и говорила о дивној иницијативи која је потекла из тог града да се  државе и градови кроз које протиче Дунав повежу у културном, економском и сваком другом погледу.

Гост на том пријему био је и потпредседник Светског удружења подунавских Шваба. Тада смо сазнали да људи који живе у тој немачкој покрајини, Баден Виртенбергу, називају себе подунавским Швабама и поносе се тиме. 

У нашем народу постоји предрасуда да је то погрдан назив за Немце, а овај податак говори сасвим супротно, као и беспрекорно понашање наших домаћина.

Част нам је што смо упознале праве Швабе, вредне, дисциплиноване, срдачне, достојанствене и  гостољубиве, које су нам показале да су им гости светиња, а напредак у сваком смислу – циљ и смисао живота.

Осим тога, показали су нам да умеју да се шале на сопствени рачун, откривши нам  да међу њиховим сународницима круже бројни вицеви о њима као о тврдицама, што је нама, као њиховим гостима, деловало потпуно неосновано и незамисливо, али је било још један разлог за смех и добро расположење, јер показује да су Швабе, ни криве ни дужне, у вицевима прошле као наши Пироћанци и свету много познатији Шкотланђани.

http://www.dodaj.rs/f/2X/ox/1Vd0rILA/bgdulm-viblingen.jpg 

 БИБЛИОТЕКА ИЗ СНОВА 

Приликом одласка на један брежуљак, одакле се пружао диван поглед на град, директор Грос и господин Пфајл су нам, уперивши прст ка једном удаљеном здању, рекли да је то зграда виблингенског манастира у коме се налази чувена библиотека.

Признала сам да сам, тражећи податке о Улму и околини, видела на интернету како изгледа та библиотека, и додала да лепшу никад нисам видела.

Наши домаћини су за трен ока, без речи, донели одлуку о обиласку тог велелепног здања и ускоро смо, возећи се аутом, угледали, ни мање ни више него - путоказ ка Виблингену.

То је превазишло сва моја (наша) очекивања, и осетила сам се као неко чије се жеље испуњавају чим их изговори.

У двориште манастира ушли смо неометано, али су, нажалост, врата библиотеке била закључана.

Када смо погледали информације написане на великој табли испред улаза, схватили смо да ће врата библиотеке бити отворена за посетиоце од средине априла, а ми смо имали на располагању само последње дане марта.
Наши домаћини били су веома тужни због тога, а ја сам, схвативши да је виша сила у питању, додала (иако знам да ће следећи пут тамо ићи неко други):„Следећи пут! Видећемо библиотеку следећи пут!“, што је вратило осмехе на наша лица, те смо се насмејани упутили ка центру града, тј. ка школи, где смо се састали са ученицима и разменили утиске о протеклом дану.  

Виолета Милићевић 


Тајна, В.М.

Трун смо и трен — Аутор trunsmoitren @ 08:56

http://www.dodaj.rs/f/1W/Q9/n5wTyfp/tajnavogue2.jpg


Тајна љубав - дуо Модерато

Музика је... — Аутор trunsmoitren @ 08:24

Одвежите се, полећемо!

Улм — Аутор trunsmoitren @ 08:58
http://www.dodaj.rs/f/16/E/2uWQ61h/ulm-labudovi-slajd.gif 
 
http://www.dodaj.rs/f/1B/UN/2NSm5xDi/ulm-labudovi-hajde-poved.jpg
http://www.dodaj.rs/f/2T/lw/1stPe3mP/ulm-labudovi-odvezite-se.jpg 

Сад схватам (Ивана Ђ)

Младост пише срцем — Аутор trunsmoitren @ 12:10

 http://www.dodaj.rs/f/2G/GK/1agmBQOS/fly-over-anrew-ross.jpg

(Foto: Fly over, Andrew Ross) 

Петак, 14.00. Сат откуцава тика – така.

Чудно, али не осећам да време пролази. Заправо, не осећам ништа. Ништа и не видим, нити чујем.

Ах, ево га! Враћа ми се вид, а за њим и слух.

Као да гледам кроз замагљене наочаре, а чујем као да сам дубоко под морем. Шта ли се то дешава са мном?

Ах, ево једног познатог лица! Ево моје маме!

Њено лепо лице прекриле су сузе и рашчупана коса: “Како сада да живим без свог малог анђела?“

Ма шта она то булазни!?!

Покушавам да је дозовем, али безуспешно.

Пролазим до свог тате, али и он се прави да ме не види.

“Тата, шта је мами? Је л` неко умро, не дај боже?“

Стварно почињу да ме нервирају својим игнорисањем! Знам да сам погрешила што сам пала годину али, Боже мој, исправићу то.

Ено и баке из Шведске, и тетке и тече!

Човече, пет година их нисам видела, а они решили да се окупе на гробљу!

Не схватам због чега сви плачу, а још више не схватам због чега само ја не плачем.

Осврћем се око себе и, коначно, имам шта и да видим! Па оно се ја излежавам у ковчегу!

Увек сам била шашаво дете, али сада није ни место ни време за шалу. Требало би да устанем, али не могу да контролишем своје тело.

Затварају ковчег и спуштају га у земљу. Јецаји најближих сада су још јачи и жалоснији. 

Одједном ми сину слика пред очима! Па где баш трактор да ме прегази!?!

Мама ми је увек говорила:“Сине, гледај куда идеш! Немој да летиш као мува без главе!“, ал` није вредело. Кад је човек трапав, он је трапав.

На сахрани је само моја фамилија. Нема ни пријатеља ни дечка, Предрага.

Пре него што сам отишла на њиву да окопавам кромпир, била сам с Пеђом. Стварно га много волим.

Ево, људи крећу на онај ручак, за моју душу, тако нешто...

Прилазим мајци и грлим је, али џаба кад ја више не постојим. Сад сам само некаква сенка, ваздух, шта год...

Моје очи траже Предрага, али узалуд. Он није дошао.

Тих месец дана, које сам морала да проведем гледајући своје најближе како пате, бејаху за мене права агонија.

Не знам зашто ми је Бог дао ову способност да видим шта се дешава у мом некадашњем окружењу, иако ја више тамо не припадам.

Посетила сам и Пеђу, своју највећу љубав.

Како сам била глупа! Мислила сам да смо једно другоме све на свету, али сада схватам да сам у тој вези само ја волела. Њега није погодило то што мене више нема. Штавише, има и нову девојку.

Е, лепа моја, кад будеш умрла, видећеш да је и тебе лагао! Да нисам само обичан дух, и да имам душу, сад би ме заболела.

Сад схватам да он није био вредан љубави, пажње и свих оних година које сам му поклонила. Нажалост, касно сам схватила.

Ивана Ђурић, 3/5 
*** 
Један од текстова који изазивају спонтани смех, праћен неверицом и ишчекивањем, али и подстичу да се замислимо о оностраном.

Свако од нас је бар једном у животу размишљао о свом одласку на ону обалу, као и о онима који остају  с ове стране, али Иванин приступ је пун обрта и занимљивих ситуација.

Ми, који смо имали прилике да читамо (или слушамо) овај одговор на тему, заиста смо уживали и признали да је сасвим посебан.


Заљубиш ли се

Трун смо и трен — Аутор trunsmoitren @ 09:38
http://www.dodaj.rs/f/2Y/SC/3BU38HEY/zaljubis-li-se2.jpg

Поподневна породична идила

Моји видео-записи — Аутор trunsmoitren @ 16:50

 

Испод овог видео-записа написано је ко је ко, а у наслову је саопштено како смо живели моји крзнени цимери и ја пре две године.

Леа, прелепа шарена зечица коју сам купила почетком 2010. године, у марту је добила мужа, Јоцу, а у августу је стигла и прва принова - Лулу.

Средином септембра добили смо још пет другара које је Леа наставила да доји у кавезу, док је Јоца морао да их гледа кроз решетке (разлози за физичко раздвајање супружника јесу биолошко-сексуалне природе;-)), дружећи се са прворођеним сином.

Недуго затим, Лулу је отишао у Панчево, где је живела жена која је тражила мужа за једну своју лепотицу, те је он, онако снажан (како и не би био кад је био јединче, а Леа јела за петоро док га је носила), одмах направио девет малих лављих глава (мајка је припадала тој врсти зечева, те су сви "повукли" на мајку).

 

Једна од принова угинула је после двадесетак дана (шарена, која је личила на мајку), двојица су поклоњена након три месеца проведена са мајком и браћом (Пепе и Бели), а преостале две ћерке (Аска и Мели) живеле су са родитељима док је то било могуће - Аска до овог пролећа, када је угинула, пошто је имала неко ретко обољење налик на епилепсију, а Мели је умрла овог септембра, на порођају, што сам схватила након што сам угледала две бебине ножице које су вириле испод њеног репа (нисам ни знала да је трудна, пошто се то десило док сам била на летовању, кад су о њој други водили рачуна и нису је сачували од Робија, који је овде доспео као поклон мојих братанаца)

  

Моји цимери и ја се и даље лепо дружимо и волимо, и памтимо ово идилично време ухваћено камером.

Леа је сада сама у великом кавезу, пошто се Јоца шлогирао, те је у другој соби;главица му је остала окренута на десну страну, као и један део тела, али је покретан.

Роби није у кавезу. Слободно се креће по кући, али често облеће око Леиног кавеза и радо ту обедује. Док је Јоца био здрав, њих двојица су сваког дана имали бар по један обрачун, претходно одигравши игрицу "Ухвати ме ако можеш", пошто је Јоца искакао из кавеза како би се обрачунао са оним који се набацивао његовој жени,након чега би се изазивач победнички враћао у кавез, а изазвани, изморен, остајао да лежи поред или побегавши у кухињу на кратко, како би се окрепио после битке.

Заједнички живот, било са људима, било са животињама, подразумева много толеранције, али и љубави и обостраног задовољства и подсећа нас да "ниједан човек није острво, сам за себе целина".

Различити су начини на који свако од нас прихвата оне који се нађу на његовом путу, али и њихово прихватање и њихово одбацивање највише говоре о нама самима и нашим тренутним или трајним потребама. 


1 = 1

Илустрована поезија и проза — Аутор trunsmoitren @ 19:53
http://www.dodaj.rs/f/2m/12A/LGuwskX/1-je-1.jpg

Не може нам нико ништа

Улм — Аутор trunsmoitren @ 20:45

http://www.dodaj.rs/f/H/Cb/1FA2UgV/bgdulm-prijatelji2.jpg

БЕЗРАЗЛОЖНИ СТРАХ 

Стигли смо у школу „Фридрих Лист“ петнаестак минута пре предвиђеног термина. Ту су нас дочекали љубазни домаћини: директор, господин Грос, и професори Анке В, Маркус П. и Матијас Н.

Ученици школе-домаћина седели су на столицама на левој половини хола, док је десна половина била празна и одређена за нас и наше ученике.

Погледала сам и госте и домаћине и скоро су ми сви (осим директора и професора) деловали помало збуњено и стидљиво. Иако је већина већ била разменила мејл-адресе и понеки мејл, нико никоме није прилазио. Стрепела сам да ће им, можда, бити потребно много времена да се опусте и зближе.

Након срдачног и сугестивног поздравног говора господина Гроса, и након што је рекао да се  гости и домаћини упознају и послуже припремљеним специјалитетима, ученици су устали и пришли једни другима.

Пријатељски стисак руке избрисао је у трену и мој страх и њихову трему.

На лицима свих присутних били су широки осмеси и радост што су стекли нове пријатеље. Од тог тренутка све је ишло онако како се само пожелети може јер је језик пријатељства овим младим људима, очигледно, био добро познат.

Тих пет дана дружили су се као да се познају целог живота, и било је велико задовољство посматрати како заједно раде, како се лепо друже и смеју.

http://www.dodaj.rs/f/1S/FA/1cWiXQT0/bgdulm-muzej-hleba.jpg 

НЕ МОЖЕ НАМ НИКО НИШТА

Наши домаћини одвели су нас прве вечери у оближњи ресторан у коме су се служили национални специјалитети.

Назив тог ресторана био је „Brezel“, што у преводу значи „переца“, а переца је омиљени доручак или ужина и понос становника овог дела Немачке.

У то сам се уверила у Музеју хлеба, који постоји у Улму, где сам видела „Њено Величанство“ перецу са круном на глави. перецу на новчићима, на везеним шустиклама, на кристалним чашама, на бокалима, на порцеланском посуђу, итд.

Ресторан одише швапским миром, садржи етно мотиве, беспрекорно је чист, а људи и атмосфера у њему су веома пријатни.

Када је дошао конобар да наручимо јело, нас три смо на матерњем језику гласно размишљале. Насмејао се и упитао нас да ли долазимо из Србије, што смо, уз широк осмех, одмах и потврдиле.

Како нам је потом рекао, проживео је неколико година у Аустралији, а годину дана је  радио у ресторану чији је власник био Србин, и где је добио и српско име – Бане (а зове се Бен). Тамо су га научили да на српском пева једну нашу песму.

Наравно, биле смо нестрпљиве да сазнамо о којој је песми реч, а он нам је, очигледно знајући какав ће ефекат (читај: урнебесни смех) изазвати, готово без страног нагласка и без грешке, на сав глас запевао:„Не може нам нико ништа, јачи смо од судбине! Могу само да нас мрзе они што нас не воле...“ 

Има ли потребе да кажем да је вечера била изврсна, као и све друго што су нам сервирали наши домаћини?!? 

http://www.dodaj.rs/f/1z/L4/vp82RQL/bgdulm-muzej-hleba2.jpg


Е, мој Иво, црно ти се пише!;-)

Осмех у речи и слици — Аутор trunsmoitren @ 18:15

 

http://www.dodaj.rs/f/3N/BH/1FhjL6qe/blic-strip.jpg


Powered by blog.rs