Trun smo i tren

ШВАБЕ

Једна од активности предвиђених за домаћине и госте приликом нашег боравка у Улму био је и пријем у градској скупштини. Тамо нас је дочекала градоначелница, гђа Мајер-Дел.

Обратила нам се и говорила о дивној иницијативи која је потекла из тог града да се  државе и градови кроз које протиче Дунав повежу у културном, економском и сваком другом погледу.

Гост на том пријему био је и потпредседник Светског удружења подунавских Шваба. Тада смо сазнали да људи који живе у тој немачкој покрајини, Баден Виртенбергу, називају себе подунавским Швабама и поносе се тиме. 

У нашем народу постоји предрасуда да је то погрдан назив за Немце, а овај податак говори сасвим супротно, као и беспрекорно понашање наших домаћина.

Част нам је што смо упознале праве Швабе, вредне, дисциплиноване, срдачне, достојанствене и  гостољубиве, које су нам показале да су им гости светиња, а напредак у сваком смислу – циљ и смисао живота.

Осим тога, показали су нам да умеју да се шале на сопствени рачун, откривши нам  да међу њиховим сународницима круже бројни вицеви о њима као о тврдицама, што је нама, као њиховим гостима, деловало потпуно неосновано и незамисливо, али је било још један разлог за смех и добро расположење, јер показује да су Швабе, ни криве ни дужне, у вицевима прошле као наши Пироћанци и свету много познатији Шкотланђани.

 БИБЛИОТЕКА ИЗ СНОВА 

Приликом одласка на један брежуљак, одакле се пружао диван поглед на град, директор Грос и господин Пфајл су нам, уперивши прст ка једном удаљеном здању, рекли да је то зграда виблингенског манастира у коме се налази чувена библиотека.

Признала сам да сам, тражећи податке о Улму и околини, видела на интернету како изгледа та библиотека, и додала да лепшу никад нисам видела.

Наши домаћини су за трен ока, без речи, донели одлуку о обиласку тог велелепног здања и ускоро смо, возећи се аутом, угледали, ни мање ни више него - путоказ ка Виблингену.

То је превазишло сва моја (наша) очекивања, и осетила сам се као неко чије се жеље испуњавају чим их изговори.

У двориште манастира ушли смо неометано, али су, нажалост, врата библиотеке била закључана.

Када смо погледали информације написане на великој табли испред улаза, схватили смо да ће врата библиотеке бити отворена за посетиоце од средине априла, а ми смо имали на располагању само последње дане марта.
Наши домаћини били су веома тужни због тога, а ја сам, схвативши да је виша сила у питању, додала (иако знам да ће следећи пут тамо ићи неко други):„Следећи пут! Видећемо библиотеку следећи пут!“, што је вратило осмехе на наша лица, те смо се насмејани упутили ка центру града, тј. ка школи, где смо се састали са ученицима и разменили утиске о протеклом дану.  

Виолета Милићевић