Trun smo i tren

"Кафана је моја судбина...":-)

Сентиментално васпитање — Аутор trunsmoitren @ 09:38

http://www.dodaj.rs/f/2T/EA/2m9UniI/moja-kafanacom.jpg

«Кафана није састајалиште поднапитих људи раскалашног понашања. Ту се не окупљају само бадаваџије и боеми. Госте кафане чини читав низ људи најразноврснијег расположења и понашања. То су људи различитог образовања, професија, преокупација и интересовања, различитих вероисповести и политичких убедења, различитих погледа на свет и на живот.» (Миодраг Миле Богдановић)

***

Баш некако у време кад је кока–кола победила сок од малине, а „биг мек“ пљескавицу, почеле су да нестају аутентичне балканске кафане. Не треба, међутим, заборавити да је кафана једна од битнијих српских институција са дугом и занимљивом историјом.

Приповеда се да је Београд прву кафану добио пре Беча и Париза.

Кафана је на Балкан стигла као саставни део културног пртљага муслиманског света. Прве кафане настају у Меки током 15. века, а већ око 1522. године, према тврдњама др Видоја Голубовића, Турци у једној згради на Дорћолу отварају кафану.

У почетку се у кафанама служила само кафа и не зна се сигурно како су ондашње кафане изгледале. Отваране су у главним улицама, поред дућана и ханова, а претпоставља се да се нису много разликовале од трошних и нахерених околних кућа.

До кафане се успињало расклиматаним дрвеним степеницама. Није било столова и столица, постојали су миндерлуци покривени ћилимима.

Простор у кафани био је такав да човек просечне висине није могао да се усправи, наводи путописац Кепер, описујући дорћолску кафану "Црни орао", из средине 18. века.

Постојао је обичај да гост који већ седи у кафани, кад примети да у кафану улази неко познат викне „Џаба“. То је значило да обавезно части госта који улази у кафану.

Свако другачије понашање сматрано је крајње неувиђавним и непристојним.

Кафана је била стециште свакаквог света. Била је „универзитет за један пени“, али и прихватилиште за бескућнике, боеме, уметнике, интелектуалце, студенте, сецикесе, проститутке ...

Мада је кафана дуго била забрањена зона за узорне жене, састави део понуде многих кафана биле су плесачице. Њихов задатак био је да буде либидо посетилаца и подгревају атмосферу. Кафана је била нека врста слободне територије на којој је много тога било дозвољено. Не чуди зато што су госте увесељавали и многи млади момци слободнијег понашања.

Хроничари су забележили и покушаје борбе с проституцијом.

Кнез Милош се борио на свој начин против блуда. Издао је наредбу да се „те несрећнице даве бацањем у Саву“. Иста судбина била је намењена и подводачима. Овакви поступци ипак нису обесхрабрили практиканте најстаријег заната на свету.

Кафане су биле и својеврсна радна соба многих писаца, у њима су одржаване седнице Народне скупштине, уређиване новине, осниване политичке партије

"Кафана је литература која не лаже", писао је, изгледа с пуним оправдањем, Станислав Винавер.

Најзаслужније за буђење ноћног живота, који је у 18. и 19. веку углавном био непозната одредница - биле су кафане. У Београду је средином 19. века издата наредба да се грађанство може задржавати у кафанама до 23 сата. Власници су били дужни да свако вече упале фењер пред кафаном у 22 сата.

Старе београдске кафане су својим духом ушле и у мит; попут „Дарданела“, кафане срушене 1902. године. На рушевинама ове кафане изграђен је Народни музеј у Београду. „Дарданели“ су били култно место боема, глумаца, књижевника.Ту су редовно свраћали Ђура Јакшић, Брансилав Нушић, Стеван Сремац и његови ђаци.

Приповеда се да је Сремца посебно нервирало што његови ђаци из гимназије долазе у кафану, па је једном од ђака рекао:”Слушај, Јовановићу, мораћемо или ја или ти да променимо локал!”

Београдске кафане су попримиле европски изглед после ослобођења од Турака. У њима су се одржавали и балови, концерти, позоришне представе.

Прва пројекција филма у Београду 1896. године била је у кафани.

Временом је, услед продора кафића и ноћних клубова, стара српска кафана изгубила свој значај и шарм. Телевизија је заменила “огњиште” и постала место окупљања.

У кафићима се данас више једе и пије, склапају се пословни договори, а све мање се дружи.

Пророчки стога звуче рећи Станислава Винавера, написане пре Другог светског рата:

Улица још није убила кафану. Тај ће дан доћи. Све ће постати једна горостасна кафана, са шеталиштима, терасама, музикама, споменицима, басенима мириса, железницама, станицама за јело, кинематографским платнима усред цвећа, венаца и дрвећа, огласима и литературама, које висе изнад кућа, …и човеком, који себе више не тражи сам, јер је свугде — свугде..."

(Текст са интернета)

***

Долазе нам гости – пријатељи из Улма, у узвратну званичну и пријатељску посету.

Време је да им узвратимо за гостопримство и упознавање њиховог лепог града тако што ћемо им показати чиме ми располажемо.

Осим оног званичног дела, у коме ћемо им представити природне, културне и архитектонске лепоте престонице, ред је да их упознамо и са једном важном „институцијом“ у нашој култури – кафаном.

Наравно, Скадарлија се подразумева, како би колико-толико стекли увид у боемски живот, али биће ту још понешто.

Због тога сам се информисала о некадашњем значају ове „институције“. Сад је она сведена на иће и пиће, углавном (као што се каже у завршници овог чланка), и на уживање у староградској музици (и не само староградској), али је лепо знати како је све почело и чему је служило, јер тек тада одлазак у кафану уистину добија смисао.


Powered by blog.rs