44
Нису ме изненадиле, али их нисам дочекала онако како сам дочекивала претходне: са стрепњом, чежњом и са устрепталом надом. Извесност је преузела превагу над неизвесношћу, а у њој нема места за стрепњу. За понеку чежњу и наду још се и нађе место.
Дочекала сам их и испратила као што дочекујем и испраћам свако ново јутро и као да су свакодневни гости.
А нису.
Знала сам, дакле, да ће доћи, a потом и отићи, и нисам се томе противила, али сам се поставила као да нема смисла ни да им се посебно радујем ни да због њих тугујем; поставила сам се као да је то најнормалнија ствар на свету.
А зар није? – постављам себи потпитање.
Судећи по ономе што око себе видим, општеприхваћен је став да су оне нешто непожељно, нешто после чега се не повлаче непромишљени потези, као да су нешто што доноси више горчине него радости.
А зар нису? – чујем опет исти глас.
Чини ми се да им се све мањи број људи радује, као да су оне нешто наметнуто, у супротности са жељеним, као да ће им баш оне донети нека нова и апсолутно непривлачна, неподношљива правила.
А зар неће? – шапатом
ме опет пита онај исти глас.
Није, нису и неће – одговарам и грлим их тако уравнотежене, лепе, зреле, а насмејане.
Оне знају да знам шта су ми донеле а шта однеле, и знају да сам им захвална за све то. Оне знају да им не замерам ништа, јер су ми надокнадиле много тога што су ми њихове претходнице ускратиле, али су ми и најавиле нешто што ће њихове наследнице тек донети.
Хвала Вам, моје 44 радоснице, моје 44 тужбалице, моје 44 верне друге, моје 44 године, за све што сте са собом донеле и за све што односите!
Било нам је, било нам је лепо...!
„Не жалим, не зовем, не плачем. /Све ће проћи ко с белих јабука кад, /
И вењења златом обухваћен, ја више никад нећу бити млад.“ – певао је Јесењин.
И нека је! И ја сам! Без жаљења и без претензија! Без компромиса!
Младост је прошла и зрелост суверено корача ходницима и собама мога тела. Корача и с времена на време запева, а понекад и заплаче.
Нека корача и нека чини оно што јој је драго и само њој својствено!
Нека достојанствено, свесна и својих предности и својих недостатака, куша воће које на свом путу налази! Нека се њиме храни и слади!
Нека ми буде веран сапутник и сарадник и нека не жали за оним чега нема! Јер је жаљење- умирање.
Нека верује у своју непоновљивост и снагу! Нека верује у лепоту и њене разнородне манифестације!
Нека верује у живот који је пред нама и чијим изненађењима и дражима краја нема!
О, мог живота јесени златна, златом ме својим засипај, и трај...!:-)
В. М, 18.11.2012.
