Trun smo i tren

(Goethe platz)

 У највећем граду немачке покрајине Хесен, Франкфурту на Мајни, у коме се данас налази и централна библиотека те покрајине, рођен је највећи немачки песник – Јохан Волфганг Гете (1749 – 1832).

 
(Гетеова радна соба)

„Из грмена великога лафу трудно изаћ` није“, записа пресветли владика Његош.

„Добро је што тај Јован има три имена“, додаде на то Нушићев газда –Живота. „ Ако заборавиш једно, остају ти друга два“.

Мени преостаје да прокоментаришем да, за разлику од многих „лафова“који су изашли из грмена (народа) великога, овај „лаф“ није био слеп за мале грмене, јер је, у својој срећи и слави, умео да препозна праве вредности, и да их, с поносом, представи ондашњој ученој Европи која га је, још за његовог живота, сврставала у становнике Олимпа, задивљена његовом свестраношћу.

 
(Сат у соби Гетеове мајке)

Тај велики песник рођен је са многим даровима, почевши од здравља и лепоте до  генијалности највишег реда, како су забележили његови савременици.

У имућној и угледној породици стекао је свестрано образовање, ничим ометан и у свему задовољен и слободан.

 
(Уметников портрет из младости)

У мојим белешкама са студија записано је и ово: „Он је био научник, филозоф, песник, сликар, свирач, спортиста; писао је адвокатска акта, министарске одлуке, стручне расправе из природних наука, лирске песме, романе и драме; бавио се практичним уређењем позоришта и уређењем друмова и путева; доживео је успон и пад Француске револуције и Наполеона; био пантеист и паган и платио данак католичком романтизму своје ере, па га је заменио класичним светским стилом; кидао љубавне везе са свим женама, а оженио се вулгарном Кристијаном Вулпијус; живео је у дивљем и у законитом браку; имао и сахранио једино дете; прошао кроз све емоције и страсти и савладао сваку слабост и свакидашњост; нико није колико он узимао и нико није колико он резигнирао; био је онај који највише даје и највише узима. И тек пошто је све то био и све прошао, умро је у Вајмару, као старац од 83 године.“

Један извор са интернета садржи и ове податке: „Гете је живео од 1749-1832, у време када смо ми већ дуго били под Турцима. Онда је дошло до Првог српског устанка 1804. и свет је почео да обраћа пажњу и на српски народ, што је разумљиво, јер је то била борба једног народа против угњетача. Истовремено, Гете сасвим случајно није дошао у додир са нашом народном поезијом. Наиме, у књизи једног италијанског путописца опата Алберта Фортиса о Далмацији, забележена је и једна песма из наших крајева  - „Хасанагиница“. Гете је њом био очаран и на генијалан начин ју је превео у десетерцу.

Тада долази до Првог српског устанка и један други велики Немац - Јакоб Грим - упозорава Гетеа на лепоту наше народне песме. Гете се поново заинтересовао за нашу народну поезију и читао је све песме које му је он доносио. Оне су га толико очарале да је у једној својој рецензији говорио о нашим лирским песмама као о нечему бескрајно лепом, па је пријатељима говорио да су лепе као и „Песма над песмама“ из Светог писма, које слове као бисер светске књижевности. Упоређујући те песме са нашим народним песмама, он је дао највећу оцену нашој народној поезији.“

Дакле, уз малу помоћ пријатеља, у овом случају Јакоба Грима, преко кога је упознао и нашег Вука, по кога је слао своје раскошне кочије, Гете је уронио у море српске народне поезије, почео да је преводи, открио у њој нову стилску фигуру, словенску антитезу, коју је потом користио у својим делима, и засновао нову метричку стопу у немачкој поезији, која постоји и данас, а зове се „српки трохеј“.

На то је српски геније Никола Тесла, који је такође био велики познавалац српске народне поезије и знао много стихова напамет, приметио: „А шта би о тој поезији тек рекао Гете да је био Србин?“

И да није учинио све ово, и да је само пред том ученом Европом  упоређивао српске народне песме са песмама из Књиге над књигама, и то би било много, и то би била савршена претеча најбољих реклама, јер се његов глас далеко чуо и – поштовао, скоро као поменуто Свето писмо.

(Гетеова Библиотека) 

Приликом разгледања Гетеове куће, претворене у музеј, нарочито приликом проласка кроз његову богату библиотеку, надала сам се да ћу, можда, успети да за тих неколико минута пронађем трагове сусрета са нашом поезијом, Вукову збирку српских народних песама, али се то није догодило. На крају крајева, важно је да знам да јесте ту негде, и да је била ту онда када је то било најпотребније – за живота франкфуртског генија.

За крај овог прилога о Гетеу, додајем још један цитат из књиге о Андрићу, јер ми је дивно што имам прилику да спојим та два имена, и да им додам још два из времена романтизма : „У часовима одмора у Мостару читао је Гетеа. Причао је да ће умрети, а неће протумачити како је тај велики писац, господин и вајмарски министар, који у принципу приликом сусрета никоме није пружао своју руку већ ју је држао на леђима, морао бити запрепашћен када су у његов салон ушла два Балканца – један са гломазном дрвеном ногом, у излизаном реденготу, чудовишно великих бркова, са турским црвеним фесом на глави и аустријским  орденом на прсима; и један потпуно излуђени поета, неконтролисаних гестова- Вук и Сима Сарајлија.

Не знам, вели, како се то чудо могло догодити да Гете приђе и пружи им руку.

Да, а Гете је, знајући за њихов долазак, имао на столу „ Српске народне пјесме“ које је Вук управо био објавио.

А Вука је Андрић сматрао највећим и најзаслужнијим писцем нашег језика.“

Виолета Милићевић 

Памтимо све: и какво је било сунце при поласку, и какви су били облаци приликом путовања и каква је била земља при доласку.

Сунце је сијало и грејало; облаци су, снежнобели и хладни, простирали дебеле простирке између неба и земље, а земља је била час жедна час натопљена кишом.

Београд ме је испраћао са сунчаним осмехом оба пута када сам, пролећа 2012, одлазила у Немачку. 

Улм ме је дочекао топло ме загрливши и грејући ме нештедимице четири дана, а петог ми је показао своје кишно лице.

Није ми сметало. Рекла сам, кроз осмех, да је и то лепо јер имам прилику да видим како изгледа и по  киши. 

„Као и сваки други град по киши“, додала је Анке. Чинило ми се да жали што њен родни град није био светао и обасјан сунцем и тог, петог дана, али мени је био леп и тако орошен ситним капима кише и усталасан ветром, како бих понела праву слику, неизмаштану, и како бих машти препустила само снег који прекрива катедралу са највишим звоником на свету, Минстер, а сећањима осенчила преостала три годишња доба без снега.

Три годишња доба за непуних пет дана – то је бинго уколико неко жели да стекне прави утисак о једном граду. A ja сaм желeлa.:-)

Франкфурт ме је дочекао с ветром. Није му био први пут, а ни последњи.

Он воли да ми најпре покаже зубе, да се размеће умишљеном хладноћом коју му приписују они који га не познају добро, да повлађује предрасудама које владају и о њему и о другим немачким градовима, а тек кад види да нисам насела – да покаже своју лепшу страну.

После београдског сунца и аустријских снежнобелих облака, белине која заслепљује, Франкфурт ме је подсетио на јесен.

Франкфуртско пролеће није било ни налик оном пролећу које ме је дочекало пре три године када је дуж оближњег парка била читава алеја расцветаних белих и љубичастих љиљана, а сви паркови су били пуни цвећа, разиграних белорепих зека, разних птица.

То пролеће тек што је било почело, а већ није личило на себе. Ипак, птичице које, упркос свему, певаху од ране зоре у оближњем парку и у бројним парковима Гетеовог родног града, бејаху доказ су да је опет посреди игра у коју се упустила природа.

Видевши да ни људи више нису људи у оном смислу који је Бог одредио, и природа узвраћа и повремено окреће ћурак наопако.

“Какво је ово пролеће?!? Зар опет киша! Падала је целу ноћ и цело јутро, а и ветар је у стопу прати као да су сијамски близанци! Ни П од пролећа! То стварно нема смисла!“ – помишљају они који погледају кроз прозор у нади да ће коначно осванути неки леп априлски дан. Узалуд.

Нема више ничега чистог и непроменљивог ни у човеку ни у природи. Зашто би  пролеће било изузетак?!?

Јер, да није тако, крај марта и почетак априла били би мирисни, расцветани, суви. Ни земља не би мирисала на кишу и влагу, нити би киша могла да нам замућује поглед упрт у даљину. А опет, ономе ко зна где гледа и шта жели од  даљина, ни киша, ни магла ни ветар не могу ништа – он јасно зна и види шта се ваља иза брега, где му је станиште, где уточиште, а где нови мамац.

Кроз сећање ми, како би пркосили овој магли, промичу светле слике и сунчани осмеси до јуче непознатих предела и људи из Улма. Њихову светлост појачавају насмејане очи моје мајке на франкфуртском аеродрому.

Присећам се и дечје жеље и храбрости да се, након атерирања авиона, чекајући пртљаг, сликам са познатим водитељем емисије коју пратим петком кад сам у домовини. Најпре ми је та жеља деловала тинејџерски и чинила се смешном и излишном, а онда, када сам видела  девојку која се осмелила, кренула сам њеним стопама.

Слика је лепа. Помишљам да испод ње напишем како је човек навалио да се сликамо па сам најзад пристала, а онда одустајем знајући да сам прерасла ту врсту хумора и да ми интриге те врсте нису потребне чак ни у шали. Онда се сетим да су такве интриге премрежиле свет и да представљају друштвено прихватљив модел понашања. Они који се опиру таквим играма, третирани су као особењаци и морају стално да се суочавају са последицама свог особењаштва или отпадништва јер је све мање категорија и група којима припадају. А човек је друштвено биће.

Не треба бежати од детета у себи, закључујем. И њему треба дати понекад одушка, а и зрелом човеку који ипак поштује туђ и свој рад. Слика је стварно лепа.

С –бан, тј. подземна железница празником има посебан ред вожње, али не касни ни минут. Празником се могу возити две особе на једну исту карту, цео дан ако желе. А ја сам стигла на њихов велики празник – Велики петак.

Добро је то уредила ова земља. Повлашћена сам. Не морам да оверавам своју бус-плус картицу, сва сам стала у ону коју моја мајка не мора ни да овери кад уђе у бус, јер је месечна карта.  Показује је контролору који, уз знак одобравања, одлази даље.

„Цајла“, како популарно наши гастарбајтери зову центар града (Zeil ); зграда суда испред ког је убијен Љуба Земунац и у који сам, пре четири године и сама улазила стицајем несрећних околности; затвор који је пре неколико година отворен за радознале посетиоце, било да су овог и оног калибра, и који смо, уредно плативши карте, мајка и ја обишле пре три године, мислећи на оне које нисмо никад обишле (сликала сам записе неких „наших“, и тај свет ми је био поново застрашујуће тужан и ружан), потом парк у коме, нажалост, ни тог дана ни наредна три нисам видела ниједног свог крзненог другара, и најзад – стан чији су прозори пуни орхидеја, кактуса, копривица, љубичица, резетла (како моја мајка назива биљку чији се мирисни листови стављају у слатко како би му дали посебну арому)... Мала ботаничка башта опет ми је доступна, као и златна рука која је негује, као и овај град у комe киша воли да пада.

Та киша свему узима меру и непрестано ме подсећа на онај ракићевски „тамни нагон што се креће“, што „разумео га није нико, разумети га нико неће“.

Но, он за мене, као и за аутора „Јасике“ значи „вечни живот од искони“, јер знам да је и ова киша и ово одсуство бујања природе, као и бели репићи завучени дубоко у земљу, само привремена обустава онога што се неминовно мора десити – расветавања, осунчавања, трајања.

Поглед кроз прозор и – опет су у парку људи на бициклима, шетачи, пролазници. И сунце је ту.

Време је да им се придружим и удахнем рески ваздух Великог четвртка у Франкфурту.

Виолета Милићевић, 12. 4. 2012. 

   Франкфурт у априлу мирише на јоргован.

   У парку иза зграде Земаљског суда јоргован се расцветао као душа девојачка у пролеће, и мирише, мирише опојно и непрестано, ујутру и у току дана толико да човек не може да одоли његовим дражима, на шта год мислио пролазећи поред парка, а увече мирише опоро, подсећајући да и оно што је најслађе и најлепше има време кад његова сласт прија и време када постаје тешка чак и ономе ко истински ужива у њој.

   Зечеви и голубови, као и бројни косови, дивље патке, чапље, лабудови, врапци и птичице чија имена ми нису знана живе сложно и смењују се на зеленим, травнатим или воденим франкфуртским површинама, којима скакућу, пливају или лете, непрестано тражећи храну или одмор, све док не дођу људи или пси, када им, невољно, уступају простор.

   Људи ређе необавезно шетају тим стазама (осим када су са својим љубимцима), а чешће су ту због свог здравља, пошто воде рачуна о здравом животу, те у свако доба дана неко брзо хода, трчи  или вози бицикл ради одржавања кондиције.Трче припадници оба пола и свих узраста. Чак сам виђала и родитеље који трче, истовремено гурајући колица у којима се налази њихово дете (једно детенце, чије сам само ножице видела са терасе, очигледно је толико уживало да су се оне непрестано ритмично померале као да игра док је његов отац полако трчао, држећи обема рукама ручку колица).Могу мислити како је то дете лепо спавало после таквог кондиционог тренинга!

  Ја најчешће туда возим бицикл, било да сам у пролазу, онда када је мој циљ кеј на Мајни, Гетеов трг, нека од огромних робних кућа, метро-станица Борнхајм мите, оближњи маркет или кинески парк иза ћошка.

   Улице су, осим рано ујутру, прави мравињаци којима врве пролазници свих боја и узраста. Још увек је језик који се најчешће чује – немачки, иако, наравно, у Франкфурту, као и у многим другим немачким градовима, има много Турака, Африканаца, Азијата, припадника језичких заједница бивше Југославије, Италијана, Шпанаца, Португалаца...

   Категорија бициклиста – туриста попут мене око 8 – 8.30 ујутру може сасвим лепо да прође Цајлом, центром града, својим превозним средством, а да притом нема осећај да је на слалому или велеслалому, што је случај од 9 – 9.30 па надаље.Но, оно што ме фасцинира је – да су у Франкфурту сви који се нађу на улици свесни да, заједно са њима, многи други корачају, гурају колица или возе бицикл, и свако има право на свој избор и начин којим ће прећи тај део пута, у зависности од потреба или обавеза.

   У Србији то није случај. Бициклисти су тамо људи нижег реда, осим на Ади или дуж кеја, где постоје стазе специјално за њих, и то је све.На сваком другом месту њихово присуство није уобичајено.

   Франкфурт је град у коме свако може наћи своје место, било да у њему ради или је само гост, случајни или намерни.

   Нема тога ко у овом граду неће пронаћи нешто за себе, јер Франкфурт нуди све: онима који живе да би своје домове опремили најлуксузнијим или само најнеопходнијим стварима, онима који су ту због историје и онима који су ту због забаве, онима који су у посети родбини или пријатељима и онима који желе да бар успут пробају немачке специјалитете, онима који су ту због пословних, нарочито  банкарских трансакција, онима који су ту да би се обогатили на брзину и на недозвољене начине (продајом дроге, препродајом или крађом најразличитијих производа) и онима који стрпљиво остављају на страну сваки евро који не морају потрошити, онима који ће ту заувек остати и онима који су ту тек у пролазу.

   Једино не знам какав је ноћни живот овог града – гиганта, те о томе не могу да говорим, али знам да у Франкфурту има много кафића, клубова, дискотека (а најпознатија српска дискотека је, колико знам, у Офенбаху, који је Франкфурту оно што је Земун Београду).

(В. М, април 2011) 

Та четири јануарска дана провела сам на релацији болница - стан, гледајући са великом пажњом станице франкфуртског метроа, углавном оне на којима сам започињала или завршавала путовање подземљем, мада је станица испод Лајпцишке улице, она на чијим су зидовима слике метроа из разних европских градова са годинама настанка (претпостављам), била једна од успутних, али мени драгих јер памтим тај део града по стану у коме су моји боравили кад сам била средњошколка.  

(Слике из Андрићевог живота, Београд, Аеродром "Никола Тесла") 

Велика несрећа, као и велика срећа, долази изненада и са собом носи велике промене: отвара нам неке нове путеве и, привремено или заувек, затвара старе. Тада нас савест, дужност, радозналост или жеља одводе на нове путеве, на којима остајемо онолико колико је потребно или онолико колико желимо, у зависности од околности. Нове околности доказују нам да је преко ноћи могуће напустити све на шта смо навикли и што смо били и, у складу са тим, наставити живот на неки други начин и чак на неком другом месту, привремено или трајно.

Дана 18. јануара, у петак, моја мајка је, идући на посао, у 5. 15 ујутру пала и сломила ногу. Није сломила ни кичму, ни кључну кост, чак ни кук, али је сасвим лепо и јасно чула како је нешто пукло. Био је то само скочни зглоб.

Франкфуртске улице биле су хладне, а пошто је претходне ноћи, као и претходних дана, падао снег, ухватио се и лед и она се, иако не спада у трапаве и неопрезне, оклизнула, готово направила шпагу, савивши притом леву ногу у колену и, упркос томе што је чула, упркос болу, отишла на посао у оближњи хотел, у коме је њен део посла припремање доручка  и сервирање. Радила је до 7.30, када је нога већ прилично отекла а болови постали несносни, због чега је рецепционерка позвала хитну помоћ.

Дежурни лекар прописно је изгрдио несавесног пацијента, нарочито када је чуо да жели да оде до стана по спаваћицу и остале потрепштине за ситуацију звану „недајбоже“, те је одвезена у болницу. Због дијабетеса је морала да сачека до понедељка, како би се организам стабилизао и како би анестезија била за њу што безбеднија.

Наишла сам на апсолутно разумевање надређених кад сам објаснила да морам да будем крај ње пре операције и, нарочито после, кад (ако) се пробуди. Никад у животу се нисам радовала нечијем буђењу као њеном тада, и никада нисам више стрепела, знајући све околности.

(Франкфуртска зима 2013) 

Сутрадан у подне већ сам била у авиону за Франкфурт, а увече у болници. Значило ми је то што сам имала коме и да се обратим јер је у тој болници радила „наша“ сестра, са простора бивше Југославије (тј. из Хрватске), која ме је чак и позвала након мајчине незгоде и дала све потребне информације вече пред полазак. Рат је променио њен живот, али не и племениту душу, као ни језик, језик нашег детињства и младости, лишен модерних кованица карактеристичних за њену нову домовину. Свакодневно је обилазила моју мајку и давала нам све потребне информације које, евентуално, нисмо добиле од других.

Операција је, хвала Богу, протекла добро и пацијент се пробудио, на моју велику радост. После је све било лакше, јер је у болници добијала све што је потребно у постоперативном периоду. Лекари су намеравали да је пошаљу кући четири дана након операције (јер је болница била пуна), али пошто су јој медицинске сестре, навлачећи „скијашку“ чизму (како ја од миља зовем ту пластичну шклопоцију са којом је морала да спава осам недеља), повредили рану, остала је целих недељу дана, након чега је прешла на кућно лечење.

(Чекаоница за посетиоце) 

Ништа горе од људске немоћи! Истина, мени ништа није било тешко, али гледајући свакога дана њу, која је могла само да лежи, и то све време само на леђима, и да се помоћу штака креће само до тоалета, видевши колико јој тешко пада то што сама не може да уради ништа за себе и што је у потпуности препуштена неком другом, по хиљадити пут сам себи постављала реторско питање зашто људи попут ње нису у стању да прекину са радом онда кад се јаве озбиљни здравствени проблеми, па макар пензија била минимална, већ чекају да их несрећа заустави и тек онда пристану, силом прилика, на мировање. Но, она је само један од безброј таквих случајева и моје речи никада нису биле довољно убедљиве, као што то није била ни несрећа пре две-три године, када ју је скоро на истом месту, такође у свитање, ударио аутомобилом један неопрезни возач, те је пала с бицикла, угрувала неколико ребара, задобила модрице и огреботине и била присиљена да одлежи неколико дана.  Надам се да ће се на овоме зауставити и да треће озбиљније повреде неће бити.

У среду, пети дан након доласка, поново сам била у Београду. Први пут сам сама отишла до аеродрома и обавила све формалности око повратка, те се и овога пута показало да су сва наша чула будна и све наше снаге и знања удружени онда када знамо да смо препуштени себи и да све зависи од нас, те ни добар исход није изостао.

(Београдски аеродром, атерирање, 23. јануара 2013)

Следећег четвртка опет сам била у Јатовом авиону, а поподне сам постала „флегединст“, неговатељица и домаћица, и ту сам дужност вршила месец дана, колико су ми околности дозволиле.

Тај период, четири јануарска дана и цео фебруар, послужио ми је да повучем нову паралелу између живота у Немачкој некад и сад, али и између живота тамо и овде, у Србији – о људима, нашим и странцима, о начину и квалитету живота, односу према раду, забави и тв програму. Наравно, то је само делић мозаика, али све што нам се дешава и иначе је само делић неких мозаика чију величину и лепоту (или ружноћу), ма колико се трудили, никада нисмо кадри у потпуности да сагледамо помоћу јединих „инструмената“ који су нам дати, а то су два ока, један ум и једно срце.