Trun smo i tren

(Слике из Андрићевог живота, Београд, Аеродром "Никола Тесла") 

Велика несрећа, као и велика срећа, долази изненада и са собом носи велике промене: отвара нам неке нове путеве и, привремено или заувек, затвара старе. Тада нас савест, дужност, радозналост или жеља одводе на нове путеве, на којима остајемо онолико колико је потребно или онолико колико желимо, у зависности од околности. Нове околности доказују нам да је преко ноћи могуће напустити све на шта смо навикли и што смо били и, у складу са тим, наставити живот на неки други начин и чак на неком другом месту, привремено или трајно.

Дана 18. јануара, у петак, моја мајка је, идући на посао, у 5. 15 ујутру пала и сломила ногу. Није сломила ни кичму, ни кључну кост, чак ни кук, али је сасвим лепо и јасно чула како је нешто пукло. Био је то само скочни зглоб.

Франкфуртске улице биле су хладне, а пошто је претходне ноћи, као и претходних дана, падао снег, ухватио се и лед и она се, иако не спада у трапаве и неопрезне, оклизнула, готово направила шпагу, савивши притом леву ногу у колену и, упркос томе што је чула, упркос болу, отишла на посао у оближњи хотел, у коме је њен део посла припремање доручка  и сервирање. Радила је до 7.30, када је нога већ прилично отекла а болови постали несносни, због чега је рецепционерка позвала хитну помоћ.

Дежурни лекар прописно је изгрдио несавесног пацијента, нарочито када је чуо да жели да оде до стана по спаваћицу и остале потрепштине за ситуацију звану „недајбоже“, те је одвезена у болницу. Због дијабетеса је морала да сачека до понедељка, како би се организам стабилизао и како би анестезија била за њу што безбеднија.

Наишла сам на апсолутно разумевање надређених кад сам објаснила да морам да будем крај ње пре операције и, нарочито после, кад (ако) се пробуди. Никад у животу се нисам радовала нечијем буђењу као њеном тада, и никада нисам више стрепела, знајући све околности.

(Франкфуртска зима 2013) 

Сутрадан у подне већ сам била у авиону за Франкфурт, а увече у болници. Значило ми је то што сам имала коме и да се обратим јер је у тој болници радила „наша“ сестра, са простора бивше Југославије (тј. из Хрватске), која ме је чак и позвала након мајчине незгоде и дала све потребне информације вече пред полазак. Рат је променио њен живот, али не и племениту душу, као ни језик, језик нашег детињства и младости, лишен модерних кованица карактеристичних за њену нову домовину. Свакодневно је обилазила моју мајку и давала нам све потребне информације које, евентуално, нисмо добиле од других.

Операција је, хвала Богу, протекла добро и пацијент се пробудио, на моју велику радост. После је све било лакше, јер је у болници добијала све што је потребно у постоперативном периоду. Лекари су намеравали да је пошаљу кући четири дана након операције (јер је болница била пуна), али пошто су јој медицинске сестре, навлачећи „скијашку“ чизму (како ја од миља зовем ту пластичну шклопоцију са којом је морала да спава осам недеља), повредили рану, остала је целих недељу дана, након чега је прешла на кућно лечење.

(Чекаоница за посетиоце) 

Ништа горе од људске немоћи! Истина, мени ништа није било тешко, али гледајући свакога дана њу, која је могла само да лежи, и то све време само на леђима, и да се помоћу штака креће само до тоалета, видевши колико јој тешко пада то што сама не може да уради ништа за себе и што је у потпуности препуштена неком другом, по хиљадити пут сам себи постављала реторско питање зашто људи попут ње нису у стању да прекину са радом онда кад се јаве озбиљни здравствени проблеми, па макар пензија била минимална, већ чекају да их несрећа заустави и тек онда пристану, силом прилика, на мировање. Но, она је само један од безброј таквих случајева и моје речи никада нису биле довољно убедљиве, као што то није била ни несрећа пре две-три године, када ју је скоро на истом месту, такође у свитање, ударио аутомобилом један неопрезни возач, те је пала с бицикла, угрувала неколико ребара, задобила модрице и огреботине и била присиљена да одлежи неколико дана.  Надам се да ће се на овоме зауставити и да треће озбиљније повреде неће бити.

У среду, пети дан након доласка, поново сам била у Београду. Први пут сам сама отишла до аеродрома и обавила све формалности око повратка, те се и овога пута показало да су сва наша чула будна и све наше снаге и знања удружени онда када знамо да смо препуштени себи и да све зависи од нас, те ни добар исход није изостао.

(Београдски аеродром, атерирање, 23. јануара 2013)

Следећег четвртка опет сам била у Јатовом авиону, а поподне сам постала „флегединст“, неговатељица и домаћица, и ту сам дужност вршила месец дана, колико су ми околности дозволиле.

Тај период, четири јануарска дана и цео фебруар, послужио ми је да повучем нову паралелу између живота у Немачкој некад и сад, али и између живота тамо и овде, у Србији – о људима, нашим и странцима, о начину и квалитету живота, односу према раду, забави и тв програму. Наравно, то је само делић мозаика, али све што нам се дешава и иначе је само делић неких мозаика чију величину и лепоту (или ружноћу), ма колико се трудили, никада нисмо кадри у потпуности да сагледамо помоћу јединих „инструмената“ који су нам дати, а то су два ока, један ум и једно срце.