Trun smo i tren

Чудесно! Једна реклама и једна фасада у Берлину

Уметност — Аутор trunsmoitren @ 20:28

Случајни сусрет, 3/5

Младост пише срцем — Аутор trunsmoitren @ 19:05

http://www.dodaj.rs/f/P/Zw/1fHQZhkD/1/strelac.jpg

(Слика:Владимир Куш) 

Човек живи све док не умре. То сви знају. Али шта се дешава после тога? То нико не зна. Ово је прича о човеку који је гледао смрти у очи и није јој се опирао него молио за објашњење.

Било је то давне 1947. године. Рат је већ увелико био готов и свуда је владао мир, осим у души овог старца. Звао се Едвард, имао је осамдесет и четири године, и био је највећи ратни пионир свог времена, у краљевској Британији. Иако је преживео оба рата и живот провео на бојишту, био је неочекивано образован и паметан човек. Могао је да објасни све, од тога како су настале бебе, до теорије релативитета, али цео живот га је мучило питање шта се дешава после смрти. Да ли се човек роди поново, или само остаје да лежи у ковчегу два метра под земљом? Kо то може да зна?

Био је то дан као сваки други. Едвард је био на путу ка пекари да купи векну хлеба, баш као што је то чинио и сваког јутра, али ово јутро се разликовало. Испред пекаре Едвард је видео високу, човеколику статуу која је била црна са некаквом косом у руци.

„ Ко ће разумети модерну уметност?“, помислио је Едвард, наствивши своје путовање.

Био је још ближи статуи када му се учинило да се померила. Стао је неколико корака испред ње и следећег треутка нашао се у некој соби која је личила на самницу. Статуа је идаље била испред њега.

„ Едварде, време је“, проговорила је статуа.

Збуњен и преплашен, гледао је како она почиње да се помера и шетка по соби.

„ Је л' знаш ти шта је ово? Је л' знаш ти ко сам ја?“, питала је статуа.

Едвард је само помахнитало тресао главом лево-десно.

„ Ја сам Смрт, Едварде. Ти сада умиреш.“

Едвард је најзад проговорио: „ Шта ће бити са мном? Шта се деси човеку након што умре?“

„ Прво упозна мене, а потом му ја објасним како је и зашто умро“.

„ Мене то не занима“, одговорио је Едвард, на шта се Смрт збуњено окренула ка њему. „Мени није жао да умрем, да жртвујем све што сам створио. Мене занима само где ћу сада отићи“.

„ Још један мислилац! Само ми је још то фалило! Ти си паметан. Kако не разумеш? Објаснићу ти. Пре тебе сам објаснила још једном човеку. Звао се Данте, Данте Алигијери. Само немој то да злоупотребиш као што је он злоупотребио“.

„ Пакао, Рај, Чистилиште…Tо је истина?“, питао је Едвард.

„Видиш како си паметан, журим сада, морам још много људи да убијем. Имаш среће, живећеш!“, рекла је статуа и нестала.

Следећег тренутка Едвард се пробудио у болници.

„ Имамо пулс, буди се! Добро је, жив је! Господине, да ли ме чујете?“

„ Молим? Не, нећу никаква осигурања, рекао сам вам сто пута“, рекао је Едвард успаниченој болничарки.

„Шта? Господине, доживели сте саобраћајну несрећу. Имате среће  да сте уопште живи“.

„ Ипак се треба фокусирати на живот пре него што одлутате у смрт“, рекао је Едвард са осмехом на лицу, и умро.

Милош Стјепанић, 3/5

***

„Изашао сам из куће, бесан као змај. Сара уме да ме изнервира као нико.

И због чега? Због тога што нисам опрао судове. Па то је посао за жене, колико сам ја упућен, a ја сам мушкарац. Бар сам то био док ме она није увукла у колотечине брака.“

„Какве сам среће, данас нико није умро. Зашто? Да ли сам лоше почео да обављам свој посао или сам се само улењио?

Било како било, посао мора да се обавља како треба, поготово када радите као Смрт! Можда одем и одиграм једну партију шаха са оним господином Митом. Човек има 89 годинa, али добро игра за једног маторца. Али каква би то партија била ако не постоји награда за победника или казна за губитника? Па да, ја њему узмем живот ако изгуби, и то је крај приче, а да се чисто зна – Смрт никад не губи!“

„Шетам улицом, и даље бесан због глупих судова. Свратићу до драгстора да купим флашу водке и опустим се мало, заборавим на све.“

Три сата касније

„Тетурам се, улица ми се помера. Људи лете ка мени као ласте. Хоће да ме убију. Покушавам да их избегнем. Ударам у бандеру. ПЉАС! Пао сам.“

„Одлучио сам да не идем код Мите. Добар је он човек, нека живи још мало. Прошетаћу се па шта ми Бог да.“

„Лежао сам на поду добрих 45 минута. Покушао сам да устанем, али глупава гравитација ме није пуштала. Одлучио сам да јој се препустим још који минут и уживам у њеном загрљају.“

„О, да ли ме очи варају или неко седи на крај пута, покрај бандере? О, да, неко стварно нема среће данас, уочио сам га!“

„Мало сам задремао. Нема везе. Устајем, тетурам се и даље, али то није битно. Ходам...Ја ходам!“

Гледам испред себе не бих ли видео неку клупицу, али уместо тога уочавам човека у оделу са шипком. Чини ми се да је Гучи или Армани. А можда је ипак црна рупа која је кренула да ме прогута?“

„Приближава ми се, ово је мој тренутак. Могу само да га саплетем или ипак покосим, као што обично радим. Све је ближи, а ја још нисам одлучио. Поставићу му питање: ако ми одговори како ваља може да настави са тетурањем, а ако не - онда један човек мање на планети. Где би овим људима био крај да им живот зависи од једног простог питања?!?“

„Ипак није Армани одело, има капуљачу и косу. Чини ми се да сам га виђао негде, познат ми је. О, не, па то је..!“

„Ћао, ја сам Смрт! Да ли волиш лазање?“

„Хм, ам, овај, па ја волим лазање.“

„Онда си слободан. Можеш да идеш.“

Михајловић Јелена, 3/5

*** 

Крајем новембра, приликом израде другог писменог задатка, неки ученици су написали вансеријске приче. Била сам одушевљена њиховом креативношћу и имагинацијом, а ова два рада сам издвојила и замолила ауторе да их пошаљу на један конкурс, што су они и учинили. Резултати конкурса нису још објављени, иако је требало да се то деси крајем јануара, а у фебруару је требало да се доделе награде. Због тога нисам до сада објавила ове радове, јер бих дисквалификовала ова два изузетна рада, што сам објаснила и младим ауторима. Но, како до данас нема никаквих објава резултата, одлучих да бар својим читаоцима ставим на увид Јеленин и Милошев задатак, па нека сами процене вредност прочитаног. Што се мене тиче, највећа награда којом ја располажем зове се "Одличан (5)", и знам да је то мало за овакве приче, али бар могу да их објавим и учиним познатим имена њихових аутора бар десетини или којој стотини читалаца (после извесног времена).  :-)


Powered by blog.rs