Изненаде
нас тако некад неки људи, који су нам познати само по чежњи за лепотом и
по откуцајима срца. Учине нешто за нас и чекају да то приметимо.
Одвојили су своје време, ослушкивали наше срце, додали му своју реч или
мелодију и - оставили нас у чуду.
Заправо, дали су још један доказ
да је живот чудо и да све што мислимо и осећамо утиче на некога, знаног
или незнаног, јер "сви смо из исте породице - Човечанства."
Хвала
Мустри Бечкој, виртуелној познаници са "Творца града" (мог првог
виртуелног дома и места на коме сам се увек осећала лепо) што ми је,
упркос мом дугом одсуству са тог дивног места, тамо честитала рођендан,
што сам тек пре неколико вечери видела.
Много сам волела Мели, не само зато што најдуже од свих Леиних и Јоциних чеда била са мном, већ зато што се својим изгледом и понашањем разликовала од осталих зека које сам имала прилике да видим.
Мели је, како рече једна колегиница кад ју је видела, била Елизабет Тејлор у зечјем свету, пошто је имала љубичасте очи.
Растале смо се тужно пре три месеца, када је умрла покушавајући да донесе на свет своје зеке (што сам тек тада и сазнала, пошто се кобна авантура десила у мом одсуству, док сам била на летовању, а како је иначе била дебељуца нисам ни знала да носи бебе), али се често и радо сетим те мале чистунице која ми је, с времена на време, радо "намештала" кревет, покушавајући да поравна неравнине на које је наилазила (неке од њих је, успут, и сама правила, али то се не рачуна;-), а то је, признаћете, вредно пажње и љубави. :-)
Испод овог видео-записа написано је ко је ко, а у наслову је саопштено како смо живели моји крзнени цимери и ја пре две године.
Леа, прелепа шарена зечица коју сам купила почетком 2010. године, у марту је добила мужа, Јоцу, а у августу је стигла и прва принова - Лулу.
Средином септембра добили смо још пет другара које је Леа наставила да доји у кавезу, док је Јоца морао да их гледа кроз решетке (разлози за физичко раздвајање супружника јесу биолошко-сексуалне природе;-)), дружећи се са прворођеним сином.
Недуго затим, Лулу је отишао у Панчево, где је живела жена која је тражила мужа за једну своју лепотицу, те је он, онако снажан (како и не би био кад је био јединче, а Леа јела за петоро док га је носила), одмах направио девет малих лављих глава (мајка је припадала тој врсти зечева, те су сви "повукли" на мајку).
Једна од принова угинула је после двадесетак дана (шарена, која је личила на мајку), двојица су поклоњена након три месеца проведена са мајком и браћом (Пепе и Бели), а преостале две ћерке (Аска и Мели) живеле су са родитељима док је то било могуће - Аска до овог пролећа, када је угинула, пошто је имала неко ретко обољење налик на епилепсију, а Мели је умрла овог септембра, на порођају, што сам схватила након што сам угледала две бебине ножице које су вириле испод њеног репа (нисам ни знала да је трудна, пошто се то десило док сам била на летовању, кад су о њој други водили рачуна и нису је сачували од Робија, који је овде доспео као поклон мојих братанаца)
Моји цимери и ја се и даље лепо дружимо и волимо, и памтимо ово идилично време ухваћено камером.
Леа је сада сама у великом кавезу, пошто се Јоца шлогирао, те је у другој соби;главица му је остала окренута на десну страну, као и један део тела, али је покретан.
Роби није у кавезу. Слободно се креће по кући, али често облеће око Леиног кавеза и радо ту обедује. Док је Јоца био здрав, њих двојица су сваког дана имали бар по један обрачун, претходно одигравши игрицу "Ухвати ме ако можеш", пошто је Јоца искакао из кавеза како би се обрачунао са оним који се набацивао његовој жени,након чега би се изазивач победнички враћао у кавез, а изазвани, изморен, остајао да лежи поред или побегавши у кухињу на кратко, како би се окрепио после битке.
Заједнички живот, било са људима, било са животињама, подразумева много толеранције, али и љубави и обостраног задовољства и подсећа нас да "ниједан човек није острво, сам за себе целина".
Различити су начини на који свако од нас прихвата оне који се нађу на његовом путу, али и њихово прихватање и њихово одбацивање највише говоре о нама самима и нашим тренутним или трајним потребама.
Бејах на величанственој музичкој прослави Дана Русије, у Сава центру, на концерту хора руске армије "Александров" и Кустуричиног "No smoking orchestra". Тај концерт је требало да се одржи у јуну, онда када је Дан Русије, али је из техничких разлога одложен и одржан 26. октобра увече. Уживала сам у свакој секунди концерта, било да је певао (и свирао) "Александров", било Куста и његов фантастични оркестар. Све је било лепо, али је свирање Д. Спаравала, виртуоза на виолини, са виолином на рамену, са виолином подигнутом изнад главе или пак на Кустиној ципели (без гледања у жице) - било нешто сасвим посебно. Када се помену и Кустине најаве типа: "Човек који је новцу рекао не", уз објашњење да је одбио понуду "Cirque du soleil-a" од три милиончета еврића, јасно је да је и шоу програм био на висини.
Сава центар је био пун, како и доликује овој свечаности, и не знам шта је лепше звучало: "Тамо далеко", "Очи чарние", "Каљинка", одломак из Кустине опере или песме његовог бенда, али одлучих да поставим бар овај видео-запис који ће пренети делић атмосфере (у нади да ово није једини концерт ових мајстора свог заната, уметника, љубитеља и извођача предивних композиција).
