Trun smo i tren

Испод овог видео-записа написано је ко је ко, а у наслову је саопштено како смо живели моји крзнени цимери и ја пре две године.

Леа, прелепа шарена зечица коју сам купила почетком 2010. године, у марту је добила мужа, Јоцу, а у августу је стигла и прва принова - Лулу.

Средином септембра добили смо још пет другара које је Леа наставила да доји у кавезу, док је Јоца морао да их гледа кроз решетке (разлози за физичко раздвајање супружника јесу биолошко-сексуалне природе;-)), дружећи се са прворођеним сином.

Недуго затим, Лулу је отишао у Панчево, где је живела жена која је тражила мужа за једну своју лепотицу, те је он, онако снажан (како и не би био кад је био јединче, а Леа јела за петоро док га је носила), одмах направио девет малих лављих глава (мајка је припадала тој врсти зечева, те су сви "повукли" на мајку).

Једна од принова угинула је после двадесетак дана (шарена, која је личила на мајку), двојица су поклоњена након три месеца проведена са мајком и браћом (Пепе и Бели), а преостале две ћерке (Аска и Мели) живеле су са родитељима док је то било могуће - Аска до овог пролећа, када је угинула, пошто је имала неко ретко обољење налик на епилепсију, а Мели је умрла овог септембра, на порођају, што сам схватила након што сам угледала две бебине ножице које су вириле испод њеног репа (нисам ни знала да је трудна, пошто се то десило док сам била на летовању, кад су о њој други водили рачуна и нису је сачували од Робија, који је овде доспео као поклон мојих братанаца)

Моји цимери и ја се и даље лепо дружимо и волимо, и памтимо ово идилично време ухваћено камером.

Леа је сада сама у великом кавезу, пошто се Јоца шлогирао, те је у другој соби;главица му је остала окренута на десну страну, као и један део тела, али је покретан.

Роби није у кавезу. Слободно се креће по кући, али често облеће око Леиног кавеза и радо ту обедује. Док је Јоца био здрав, њих двојица су сваког дана имали бар по један обрачун, претходно одигравши игрицу "Ухвати ме ако можеш", пошто је Јоца искакао из кавеза како би се обрачунао са оним који се набацивао његовој жени,након чега би се изазивач победнички враћао у кавез, а изазвани, изморен, остајао да лежи поред или побегавши у кухињу на кратко, како би се окрепио после битке.

Заједнички живот, било са људима, било са животињама, подразумева много толеранције, али и љубави и обостраног задовољства и подсећа нас да "ниједан човек није острво, сам за себе целина".

Различити су начини на који свако од нас прихвата оне који се нађу на његовом путу, али и њихово прихватање и њихово одбацивање највише говоре о нама самима и нашим тренутним или трајним потребама.