Trun smo i tren

БЕЗРАЗЛОЖНИ СТРАХ 

Стигли смо у школу „Фридрих Лист“ петнаестак минута пре предвиђеног термина. Ту су нас дочекали љубазни домаћини: директор, господин Грос, и професори Анке В, Маркус П. и Матијас Н.

Ученици школе-домаћина седели су на столицама на левој половини хола, док је десна половина била празна и одређена за нас и наше ученике.

Погледала сам и госте и домаћине и скоро су ми сви (осим директора и професора) деловали помало збуњено и стидљиво. Иако је већина већ била разменила мејл-адресе и понеки мејл, нико никоме није прилазио. Стрепела сам да ће им, можда, бити потребно много времена да се опусте и зближе.

Након срдачног и сугестивног поздравног говора господина Гроса, и након што је рекао да се  гости и домаћини упознају и послуже припремљеним специјалитетима, ученици су устали и пришли једни другима.

Пријатељски стисак руке избрисао је у трену и мој страх и њихову трему.

На лицима свих присутних били су широки осмеси и радост што су стекли нове пријатеље. Од тог тренутка све је ишло онако како се само пожелети може јер је језик пријатељства овим младим људима, очигледно, био добро познат.

Тих пет дана дружили су се као да се познају целог живота, и било је велико задовољство посматрати како заједно раде, како се лепо друже и смеју.

НЕ МОЖЕ НАМ НИКО НИШТА

Наши домаћини одвели су нас прве вечери у оближњи ресторан у коме су се служили национални специјалитети.

Назив тог ресторана био је „Brezel“, што у преводу значи „переца“, а переца је омиљени доручак или ужина и понос становника овог дела Немачке.

У то сам се уверила у Музеју хлеба, који постоји у Улму, где сам видела „Њено Величанство“ перецу са круном на глави. перецу на новчићима, на везеним шустиклама, на кристалним чашама, на бокалима, на порцеланском посуђу, итд.

Ресторан одише швапским миром, садржи етно мотиве, беспрекорно је чист, а људи и атмосфера у њему су веома пријатни.

Када је дошао конобар да наручимо јело, нас три смо на матерњем језику гласно размишљале. Насмејао се и упитао нас да ли долазимо из Србије, што смо, уз широк осмех, одмах и потврдиле.

Како нам је потом рекао, проживео је неколико година у Аустралији, а годину дана је  радио у ресторану чији је власник био Србин, и где је добио и српско име – Бане (а зове се Бен). Тамо су га научили да на српском пева једну нашу песму.

Наравно, биле смо нестрпљиве да сазнамо о којој је песми реч, а он нам је, очигледно знајући какав ће ефекат (читај: урнебесни смех) изазвати, готово без страног нагласка и без грешке, на сав глас запевао:„Не може нам нико ништа, јачи смо од судбине! Могу само да нас мрзе они што нас не воле...“ 

Има ли потребе да кажем да је вечера била изврсна, као и све друго што су нам сервирали наши домаћини?!? 

Предлог мојих претпостављених био је изненадан, а моја одлука брза.

Неколико тренутака сам се двоумила и питала хоћу ли бити на висини задатка и хоћу ли умети да се снађем у околностима које су свима нама непознаница, а које су, по свој прилици, основа за један нови почетак, а онда сам рекла ДА, иако не спадам у оне који предају стручне, економске предмете и не говорим енглески језик, што је пожељно.

Храбре је, и овога пута, као што се често дешава, пратила срећа која се хиљадила и које ћу се често и радо сећати.

Реч је о пројекту «Партнерство на делу», о размени идеја, програма, ученика и професора. Испоставило се, бар у нашем случају, да је то била размена  најпозитивнијих могућих искустава везаних за професију, али и ставова о разним животним питањима. Никада ми Немачка није била ближа нити жеља за учењем немачког језика снажнија него тек минулог марта.

Улм нас је очарао, као и људи које смо упознали и који ниједан тренутак нашег боравка у том граду нису препустили случају.

***

Радовала сам се одласку у Улм јер сам открила три важна елемента која нас спајају, а то су: Дунав, врабац и ушће. 

Дунав, једна од рајских река, протиче кроз оба града, и повезује нас својим дугим током.

Врабац је симбол оба града, само што се према том симболу становници Улма односе много пажљивије него ми, пошто постоје бројне статуе врабаца у најразличитијим бојама и од најразличитијих материјала, где год се кретали по Улму. Права је чаролија обилазити град и откривати једну по једну статуу тог летећег весељака који нас обрадује где год да га затекнемо.

Најпознатији се налази на катедрали са највишим торњем на свету, на улмском Минстеру, јер је, како легенда каже, баш врабац показао градитељима како да изграде ову велелепну катедралу.

Ушће Саве у Дунав такође постоји у Улму, али на слици. Насликано је 1717. године као мурал на Лепој кући (Das schöne Haus) која се налази на крају Рибарског насеља, неколико метара од дунавског кеја.

Испод те слике живих боја, поред које смо се сви сликали, налази се једна велика реплика шајке којом су становници Улма пловили (нарочито током турског рата,1664-1718) ка нашем ушћу и ка Војводини, где су живели до краја Другог светског рата, након чега су се вратили у своју постојбину.

Потомци тих људи и данас негују љубав ка привременој постојбини својих предака и поносе се и једном и другом домовином, а многи од њих говоре и српски.

Како да се човек, после свега наведеног, не осећа у том далеком граду као код своје куће, и не пожели да свима са којима ступи у контакт говори о чарима Улма и о љубазности његових становника!

А о Кривом торњу (Месарској кули), Рибарској четврти, Кривој кући (која је ушла у Гинисову књигу рекорда), Градској кући, Спомен-обележју Албрехту Лудвигу Берблингеру, легендарном „улмском кројачу“, и о другим знаменитостима такође се може много тога написати. Но, о томе – неки други пут!

Виолета Милићевић