Trun smo i tren

01 ÐÐ, 2012

Не може нам нико ништа

Улм — Аутор trunsmoitren @ 20:45

http://www.dodaj.rs/f/H/Cb/1FA2UgV/bgdulm-prijatelji2.jpg

БЕЗРАЗЛОЖНИ СТРАХ 

Стигли смо у школу „Фридрих Лист“ петнаестак минута пре предвиђеног термина. Ту су нас дочекали љубазни домаћини: директор, господин Грос, и професори Анке В, Маркус П. и Матијас Н.

Ученици школе-домаћина седели су на столицама на левој половини хола, док је десна половина била празна и одређена за нас и наше ученике.

Погледала сам и госте и домаћине и скоро су ми сви (осим директора и професора) деловали помало збуњено и стидљиво. Иако је већина већ била разменила мејл-адресе и понеки мејл, нико никоме није прилазио. Стрепела сам да ће им, можда, бити потребно много времена да се опусте и зближе.

Након срдачног и сугестивног поздравног говора господина Гроса, и након што је рекао да се  гости и домаћини упознају и послуже припремљеним специјалитетима, ученици су устали и пришли једни другима.

Пријатељски стисак руке избрисао је у трену и мој страх и њихову трему.

На лицима свих присутних били су широки осмеси и радост што су стекли нове пријатеље. Од тог тренутка све је ишло онако како се само пожелети може јер је језик пријатељства овим младим људима, очигледно, био добро познат.

Тих пет дана дружили су се као да се познају целог живота, и било је велико задовољство посматрати како заједно раде, како се лепо друже и смеју.

http://www.dodaj.rs/f/1S/FA/1cWiXQT0/bgdulm-muzej-hleba.jpg 

НЕ МОЖЕ НАМ НИКО НИШТА

Наши домаћини одвели су нас прве вечери у оближњи ресторан у коме су се служили национални специјалитети.

Назив тог ресторана био је „Brezel“, што у преводу значи „переца“, а переца је омиљени доручак или ужина и понос становника овог дела Немачке.

У то сам се уверила у Музеју хлеба, који постоји у Улму, где сам видела „Њено Величанство“ перецу са круном на глави. перецу на новчићима, на везеним шустиклама, на кристалним чашама, на бокалима, на порцеланском посуђу, итд.

Ресторан одише швапским миром, садржи етно мотиве, беспрекорно је чист, а људи и атмосфера у њему су веома пријатни.

Када је дошао конобар да наручимо јело, нас три смо на матерњем језику гласно размишљале. Насмејао се и упитао нас да ли долазимо из Србије, што смо, уз широк осмех, одмах и потврдиле.

Како нам је потом рекао, проживео је неколико година у Аустралији, а годину дана је  радио у ресторану чији је власник био Србин, и где је добио и српско име – Бане (а зове се Бен). Тамо су га научили да на српском пева једну нашу песму.

Наравно, биле смо нестрпљиве да сазнамо о којој је песми реч, а он нам је, очигледно знајући какав ће ефекат (читај: урнебесни смех) изазвати, готово без страног нагласка и без грешке, на сав глас запевао:„Не може нам нико ништа, јачи смо од судбине! Могу само да нас мрзе они што нас не воле...“ 

Има ли потребе да кажем да је вечера била изврсна, као и све друго што су нам сервирали наши домаћини?!? 

http://www.dodaj.rs/f/1z/L4/vp82RQL/bgdulm-muzej-hleba2.jpg


Коментари

  1. Hehe, pa šta reći Hit se odomaćio na svim kontinentima. Mladi ljudi ne poznaju i ne priznaju prepreke.
    pozdrav

    Аутор mandrak72 — 01 ÐÐ 2012, 21:26

  2. Мандраче72,:-)))па јесте! Одомаћио се тако да сам се и усред Улма осетила као да сам и сама код куће, у некој финој кафаници чији ентреријер одскаче од оваквог репертоара. Но, ваљда је задовољство утолико веће уколико се деси нешто неочекивано и споји нешто наизглед неспојиво, јер је тај "хит" на том месту допринео нашем ионако добром расположењу, те је већ то прво вече било "посољено" овим српским музичким зачином.;-)))
    Да, то је дивна страна младости.
    Велики поздрав!:-)

    Аутор trunsmoitren — 01 ÐÐ 2012, 21:35

  3. Одувек ме је фасцинирало то како људи нађу нешто што ће им представљати град или државу. Мислим да је то јако лепо и да је традиција која је у сваком времену препоручљива. Поготово јер народ тог града или државе може лепо да просперира од тога.

    Аутор pricalica — 02 ÐÐ 2012, 14:54

  4. Тако је, Причалице. То је одувек било важно, лепо и препоручљиво, а сада, у доба свеопштег маркетинга, када је реклама пола успеха, то је итекако пожељно.
    Прво што ми пада на памет је податак да су Италијани "пронашли" (читај: измислили) и Ромеову кућу, пре годину-две, како би и од тога просперирали (мада је Верона већ пуна мамаца за просечног туристу), и то ће вероватно постати (тј. постаје) тренд (мислим на такве "проналаске").
    Од једног колеге чух пре неки дан да недалеко од Деспотовца постоји место где је човек направио минијатуре наших бројних манастира (то јесте видео на Западу, али је за наше подручје новина), тако да постоји Парк минијатура, и то је такође врло лепо. На пролеће ће опет бити отворен, па ћу га, надам се, посетити, јер сматрам да је то дуг према оваквим идејама и ауторима, а уз то су мотиви наши, традиционални.
    Сазнах ових дана да у Европи има још стотинак музеја хлеба, а ја сам, ето, видела само овај. Важно је почети...:-)

    Аутор trunsmoitren — 02 ÐÐ 2012, 20:08

  5. Мислиш на ово:
    http://www.parkmaketa.com/

    Аутор pricalica — 02 ÐÐ 2012, 21:23

  6. О, да!
    Мислим.:-)
    На пролеће ћу мислити још интензивније.:-)

    Аутор trunsmoitren — 02 ÐÐ 2012, 22:02


Додај коментар

Додај коментар





Коментар ће бити проверен пре него што се објави.

Запамти ме

Powered by blog.rs