Trun smo i tren

Не може нам нико ништа

Улм — Аутор trunsmoitren @ 20:45

http://www.dodaj.rs/f/H/Cb/1FA2UgV/bgdulm-prijatelji2.jpg

БЕЗРАЗЛОЖНИ СТРАХ 

Стигли смо у школу „Фридрих Лист“ петнаестак минута пре предвиђеног термина. Ту су нас дочекали љубазни домаћини: директор, господин Грос, и професори Анке В, Маркус П. и Матијас Н.

Ученици школе-домаћина седели су на столицама на левој половини хола, док је десна половина била празна и одређена за нас и наше ученике.

Погледала сам и госте и домаћине и скоро су ми сви (осим директора и професора) деловали помало збуњено и стидљиво. Иако је већина већ била разменила мејл-адресе и понеки мејл, нико никоме није прилазио. Стрепела сам да ће им, можда, бити потребно много времена да се опусте и зближе.

Након срдачног и сугестивног поздравног говора господина Гроса, и након што је рекао да се  гости и домаћини упознају и послуже припремљеним специјалитетима, ученици су устали и пришли једни другима.

Пријатељски стисак руке избрисао је у трену и мој страх и њихову трему.

На лицима свих присутних били су широки осмеси и радост што су стекли нове пријатеље. Од тог тренутка све је ишло онако како се само пожелети може јер је језик пријатељства овим младим људима, очигледно, био добро познат.

Тих пет дана дружили су се као да се познају целог живота, и било је велико задовољство посматрати како заједно раде, како се лепо друже и смеју.

http://www.dodaj.rs/f/1S/FA/1cWiXQT0/bgdulm-muzej-hleba.jpg 

НЕ МОЖЕ НАМ НИКО НИШТА

Наши домаћини одвели су нас прве вечери у оближњи ресторан у коме су се служили национални специјалитети.

Назив тог ресторана био је „Brezel“, што у преводу значи „переца“, а переца је омиљени доручак или ужина и понос становника овог дела Немачке.

У то сам се уверила у Музеју хлеба, који постоји у Улму, где сам видела „Њено Величанство“ перецу са круном на глави. перецу на новчићима, на везеним шустиклама, на кристалним чашама, на бокалима, на порцеланском посуђу, итд.

Ресторан одише швапским миром, садржи етно мотиве, беспрекорно је чист, а људи и атмосфера у њему су веома пријатни.

Када је дошао конобар да наручимо јело, нас три смо на матерњем језику гласно размишљале. Насмејао се и упитао нас да ли долазимо из Србије, што смо, уз широк осмех, одмах и потврдиле.

Како нам је потом рекао, проживео је неколико година у Аустралији, а годину дана је  радио у ресторану чији је власник био Србин, и где је добио и српско име – Бане (а зове се Бен). Тамо су га научили да на српском пева једну нашу песму.

Наравно, биле смо нестрпљиве да сазнамо о којој је песми реч, а он нам је, очигледно знајући какав ће ефекат (читај: урнебесни смех) изазвати, готово без страног нагласка и без грешке, на сав глас запевао:„Не може нам нико ништа, јачи смо од судбине! Могу само да нас мрзе они што нас не воле...“ 

Има ли потребе да кажем да је вечера била изврсна, као и све друго што су нам сервирали наши домаћини?!? 

http://www.dodaj.rs/f/1z/L4/vp82RQL/bgdulm-muzej-hleba2.jpg


Е, мој Иво, црно ти се пише!;-)

Осмех у речи и слици — Аутор trunsmoitren @ 18:15

 

http://www.dodaj.rs/f/3N/BH/1FhjL6qe/blic-strip.jpg


Powered by blog.rs