Trun smo i tren

 
(Слика са интернета)

Сударају се и мешају појаве у природи, као да се губе и утврђене границе годишњих доба.

Осване сунчан дан, а већ око подне почне да се јавља неки оштар и танак ветрић који носи беле и румене латице бехара, али очигледно је да долази из неких предела где још владају зима и лед. Са цветним латицама мешају се и ретке пахуље снега.

Човек склапа очи, закопчава сва дугмета на капуту и осећа се као слабо, угрожено створење, изложено невидљивим опасностима и изненађењима нереда који га окружује споља и испуњава изнутра.

А кад за тренутак отвори очи, види да је у овај ковитлац од снежних пахуљица и цветних латица упао и мали бели лептир, и спасава се грчевитим ударцима слабих крила који личе на самртне трзаје.

Треба казати и то да је сва ова игра светлости и боја на сивој позадини мартовског предела праћена и тихим али оштрим цвиљењем студеног ветра у гранама ретких четинара.

Посматрајући све то, осетих танак али дубок дрхтај целог тела, нешто од оног нејасног великог страха који нас повремено испуни од главе до пете и заустави у месту, и пред којим морамо да се запитамо: шта смо ми људи, где уображавамо да живимо, а где нам уистину пролази тај наш кратки век?

Иво Андрић