Шта смо ми, људи...?
(Слика са интернета)
Сударају се и мешају појаве у природи, као да се губе и утврђене границе годишњих доба.
Осване сунчан дан, а већ око подне почне да се јавља неки оштар и танак ветрић који носи беле и румене латице бехара, али очигледно је да долази из неких предела где још владају зима и лед. Са цветним латицама мешају се и ретке пахуље снега.
Човек склапа очи, закопчава сва дугмета на капуту и осећа се као слабо, угрожено створење, изложено невидљивим опасностима и изненађењима нереда који га окружује споља и испуњава изнутра.
А кад за тренутак отвори очи, види да је у овај ковитлац од снежних пахуљица и цветних латица упао и мали бели лептир, и спасава се грчевитим ударцима слабих крила који личе на самртне трзаје.
Треба казати и то да је сва ова игра светлости и боја на сивој позадини мартовског предела праћена и тихим али оштрим цвиљењем студеног ветра у гранама ретких четинара.
Посматрајући све то, осетих танак али дубок дрхтај целог тела, нешто од оног нејасног великог страха који нас повремено испуни од главе до пете и заустави у месту, и пред којим морамо да се запитамо: шта смо ми људи, где уображавамо да живимо, а где нам уистину пролази тај наш кратки век?
Иво Андрић
Само смо трун и трен, као што си и сама кроз назив блога поновила.
Само толико, а то може и не мора бити мало јер ипак и тај трен се на различите начине може искористити.
Аутор Јанакис — 18 ÐÐ 2013, 21:30
Да. Гледајући како се губе границе годишњих доба, човек се и сам изгуби у сагледавању свог положаја и циља у овом свету. Осети да је "једна сламка међу вихорове", један трунчић и један тренчић, али зна и то што си написао у завршници свог коментара, Јанакисе: да се штошта ипак може учинити и да није тако немоћан како се слабићима чини.
Чудан је овај март, и баш ми је овај запис пријао и објаснио неке недоумице, без обзира што је покренуо и нека вечна питања.:-)
Аутор trunsmoitren — 18 ÐÐ 2013, 22:24