Trun smo i tren

(Goethe platz)

 У највећем граду немачке покрајине Хесен, Франкфурту на Мајни, у коме се данас налази и централна библиотека те покрајине, рођен је највећи немачки песник – Јохан Волфганг Гете (1749 – 1832).

 
(Гетеова радна соба)

„Из грмена великога лафу трудно изаћ` није“, записа пресветли владика Његош.

„Добро је што тај Јован има три имена“, додаде на то Нушићев газда –Живота. „ Ако заборавиш једно, остају ти друга два“.

Мени преостаје да прокоментаришем да, за разлику од многих „лафова“који су изашли из грмена (народа) великога, овај „лаф“ није био слеп за мале грмене, јер је, у својој срећи и слави, умео да препозна праве вредности, и да их, с поносом, представи ондашњој ученој Европи која га је, још за његовог живота, сврставала у становнике Олимпа, задивљена његовом свестраношћу.

 
(Сат у соби Гетеове мајке)

Тај велики песник рођен је са многим даровима, почевши од здравља и лепоте до  генијалности највишег реда, како су забележили његови савременици.

У имућној и угледној породици стекао је свестрано образовање, ничим ометан и у свему задовољен и слободан.

 
(Уметников портрет из младости)

У мојим белешкама са студија записано је и ово: „Он је био научник, филозоф, песник, сликар, свирач, спортиста; писао је адвокатска акта, министарске одлуке, стручне расправе из природних наука, лирске песме, романе и драме; бавио се практичним уређењем позоришта и уређењем друмова и путева; доживео је успон и пад Француске револуције и Наполеона; био пантеист и паган и платио данак католичком романтизму своје ере, па га је заменио класичним светским стилом; кидао љубавне везе са свим женама, а оженио се вулгарном Кристијаном Вулпијус; живео је у дивљем и у законитом браку; имао и сахранио једино дете; прошао кроз све емоције и страсти и савладао сваку слабост и свакидашњост; нико није колико он узимао и нико није колико он резигнирао; био је онај који највише даје и највише узима. И тек пошто је све то био и све прошао, умро је у Вајмару, као старац од 83 године.“

Један извор са интернета садржи и ове податке: „Гете је живео од 1749-1832, у време када смо ми већ дуго били под Турцима. Онда је дошло до Првог српског устанка 1804. и свет је почео да обраћа пажњу и на српски народ, што је разумљиво, јер је то била борба једног народа против угњетача. Истовремено, Гете сасвим случајно није дошао у додир са нашом народном поезијом. Наиме, у књизи једног италијанског путописца опата Алберта Фортиса о Далмацији, забележена је и једна песма из наших крајева  - „Хасанагиница“. Гете је њом био очаран и на генијалан начин ју је превео у десетерцу.

Тада долази до Првог српског устанка и један други велики Немац - Јакоб Грим - упозорава Гетеа на лепоту наше народне песме. Гете се поново заинтересовао за нашу народну поезију и читао је све песме које му је он доносио. Оне су га толико очарале да је у једној својој рецензији говорио о нашим лирским песмама као о нечему бескрајно лепом, па је пријатељима говорио да су лепе као и „Песма над песмама“ из Светог писма, које слове као бисер светске књижевности. Упоређујући те песме са нашим народним песмама, он је дао највећу оцену нашој народној поезији.“

Дакле, уз малу помоћ пријатеља, у овом случају Јакоба Грима, преко кога је упознао и нашег Вука, по кога је слао своје раскошне кочије, Гете је уронио у море српске народне поезије, почео да је преводи, открио у њој нову стилску фигуру, словенску антитезу, коју је потом користио у својим делима, и засновао нову метричку стопу у немачкој поезији, која постоји и данас, а зове се „српки трохеј“.

На то је српски геније Никола Тесла, који је такође био велики познавалац српске народне поезије и знао много стихова напамет, приметио: „А шта би о тој поезији тек рекао Гете да је био Србин?“

И да није учинио све ово, и да је само пред том ученом Европом  упоређивао српске народне песме са песмама из Књиге над књигама, и то би било много, и то би била савршена претеча најбољих реклама, јер се његов глас далеко чуо и – поштовао, скоро као поменуто Свето писмо.

(Гетеова Библиотека) 

Приликом разгледања Гетеове куће, претворене у музеј, нарочито приликом проласка кроз његову богату библиотеку, надала сам се да ћу, можда, успети да за тих неколико минута пронађем трагове сусрета са нашом поезијом, Вукову збирку српских народних песама, али се то није догодило. На крају крајева, важно је да знам да јесте ту негде, и да је била ту онда када је то било најпотребније – за живота франкфуртског генија.

За крај овог прилога о Гетеу, додајем још један цитат из књиге о Андрићу, јер ми је дивно што имам прилику да спојим та два имена, и да им додам још два из времена романтизма : „У часовима одмора у Мостару читао је Гетеа. Причао је да ће умрети, а неће протумачити како је тај велики писац, господин и вајмарски министар, који у принципу приликом сусрета никоме није пружао своју руку већ ју је држао на леђима, морао бити запрепашћен када су у његов салон ушла два Балканца – један са гломазном дрвеном ногом, у излизаном реденготу, чудовишно великих бркова, са турским црвеним фесом на глави и аустријским  орденом на прсима; и један потпуно излуђени поета, неконтролисаних гестова- Вук и Сима Сарајлија.

Не знам, вели, како се то чудо могло догодити да Гете приђе и пружи им руку.

Да, а Гете је, знајући за њихов долазак, имао на столу „ Српске народне пјесме“ које је Вук управо био објавио.

А Вука је Андрић сматрао највећим и најзаслужнијим писцем нашег језика.“

Виолета Милићевић