Trun smo i tren

   Франкфурт у априлу мирише на јоргован.

   У парку иза зграде Земаљског суда јоргован се расцветао као душа девојачка у пролеће, и мирише, мирише опојно и непрестано, ујутру и у току дана толико да човек не може да одоли његовим дражима, на шта год мислио пролазећи поред парка, а увече мирише опоро, подсећајући да и оно што је најслађе и најлепше има време кад његова сласт прија и време када постаје тешка чак и ономе ко истински ужива у њој.

   Зечеви и голубови, као и бројни косови, дивље патке, чапље, лабудови, врапци и птичице чија имена ми нису знана живе сложно и смењују се на зеленим, травнатим или воденим франкфуртским површинама, којима скакућу, пливају или лете, непрестано тражећи храну или одмор, све док не дођу људи или пси, када им, невољно, уступају простор.

   Људи ређе необавезно шетају тим стазама (осим када су са својим љубимцима), а чешће су ту због свог здравља, пошто воде рачуна о здравом животу, те у свако доба дана неко брзо хода, трчи  или вози бицикл ради одржавања кондиције.Трче припадници оба пола и свих узраста. Чак сам виђала и родитеље који трче, истовремено гурајући колица у којима се налази њихово дете (једно детенце, чије сам само ножице видела са терасе, очигледно је толико уживало да су се оне непрестано ритмично померале као да игра док је његов отац полако трчао, држећи обема рукама ручку колица).Могу мислити како је то дете лепо спавало после таквог кондиционог тренинга!

  Ја најчешће туда возим бицикл, било да сам у пролазу, онда када је мој циљ кеј на Мајни, Гетеов трг, нека од огромних робних кућа, метро-станица Борнхајм мите, оближњи маркет или кинески парк иза ћошка.

   Улице су, осим рано ујутру, прави мравињаци којима врве пролазници свих боја и узраста. Још увек је језик који се најчешће чује – немачки, иако, наравно, у Франкфурту, као и у многим другим немачким градовима, има много Турака, Африканаца, Азијата, припадника језичких заједница бивше Југославије, Италијана, Шпанаца, Португалаца...

   Категорија бициклиста – туриста попут мене око 8 – 8.30 ујутру може сасвим лепо да прође Цајлом, центром града, својим превозним средством, а да притом нема осећај да је на слалому или велеслалому, што је случај од 9 – 9.30 па надаље.Но, оно што ме фасцинира је – да су у Франкфурту сви који се нађу на улици свесни да, заједно са њима, многи други корачају, гурају колица или возе бицикл, и свако има право на свој избор и начин којим ће прећи тај део пута, у зависности од потреба или обавеза.

   У Србији то није случај. Бициклисти су тамо људи нижег реда, осим на Ади или дуж кеја, где постоје стазе специјално за њих, и то је све.На сваком другом месту њихово присуство није уобичајено.

   Франкфурт је град у коме свако може наћи своје место, било да у њему ради или је само гост, случајни или намерни.

   Нема тога ко у овом граду неће пронаћи нешто за себе, јер Франкфурт нуди све: онима који живе да би своје домове опремили најлуксузнијим или само најнеопходнијим стварима, онима који су ту због историје и онима који су ту због забаве, онима који су у посети родбини или пријатељима и онима који желе да бар успут пробају немачке специјалитете, онима који су ту због пословних, нарочито  банкарских трансакција, онима који су ту да би се обогатили на брзину и на недозвољене начине (продајом дроге, препродајом или крађом најразличитијих производа) и онима који стрпљиво остављају на страну сваки евро који не морају потрошити, онима који ће ту заувек остати и онима који су ту тек у пролазу.

   Једино не знам какав је ноћни живот овог града – гиганта, те о томе не могу да говорим, али знам да у Франкфурту има много кафића, клубова, дискотека (а најпознатија српска дискотека је, колико знам, у Офенбаху, који је Франкфурту оно што је Земун Београду).

(В. М, април 2011)