Скитам и причам
“У моје време, док још није пронађен пубертет, нисмо ни знали да смо у кризним годинама. Стискали смо прстима приштиће по лицу и мазали косу бриљантином.
Фотографије голих дама биле су права реткост и могле су се видети једино у књизи доктора Александра Костића 'Полни живот', у којој су један безлични мушкарац и једна разблудна госпођа испробавали чудне гимнастичке позе, потпуно равнодушних лица.
У моје време, секс је био чиста пропаганда, мада смо сви помало лагали како већ поседујемо нека искуства. Ко је већ спавао са неком девојком, био је најславнија личност у читавој гимназији. Можда смо се и осећали помало необично, али нико није смео да призна да је у пубертету, а још мање су то примећивали наши родитељи, којима је било главно да смо сити и обувени. Да ме питате како сам преживео пубертет и остао здрав и читав, заиста вам не бих умео објаснити.
Данас је лако бити у пубертету. Према деци у том прелазном периоду понашамо се на научној бази, као према малим пацијентима. Сви се брину да им не остану неке трауме. Псссссссст! Они су у пубертету! Још мало и дечацима ће се на лекарски рецепт додељивати прве женске, а том свечаном чину вероватно ће присуствовати оба родитеља и дежурни психолог. Па опет, никад више педера!
У моје време, док још није био пронађен климактеријум, жене у извесним годинама мислиле су да их глава боли због преморености. Јесу ли наше баке изненада мењале фризуру и навлачиле прозирне спаваћице да поново привуку свога мужа, који је почео да запоставља брачне дужности? Да су уопште одлазили на летовање, да ли би баба и деда ишли одвојено, ради освежења брака, како то данас новине саветују? Ко зна, можда би им брак у том случају био много складнији и трајао знатно дуже, а не само педесет и шест година?
У моје време, док реч секс још није била пронађена, људи су се волели потпуно дилетантски. Није било никога да им покаже ерогене зоне, нити да им одреди биоритам. Добри смо и овакви какви смо, како смо аматерски долазили на свет!
У моје време, ко је имао купатило, свађао се у купатилу. Ко није, није се ни свађао! Ћутао је и трпео!
У моје време, никоме није падало на памет да има притисак. Питам се да ли су га људи,у моје време, уопште имали, или је пронађен тек касније, када су амбициозни сељаци позавршавали медицинске факултете?
И како смо, уопште, живели у моје време а да ништа нисмо знали о кретању антициклона над северозападном Европом, нити о влажности ваздуха, брзини ветра, водостају на рекама и температури, да не говорим о изгледима за наредни викенд?
Мада волим своје време, никада се не бих вратио у њега. Данас се много лакше живи. Али умире се исто тако тешко као и у моје време.
Још само да и то некако решимо!"
Момо Капор: "Скитам и причам"
***
У Дому војске отворена је (и трајаће још неколико дана, до 10. априла) изложба слика Моме Капора, "Успомене једног цртача". Лепа је и права је радост за свакога ко је иоле познавао Мому.
У "моје" време, Момина дела су била омиљена литература адолесцената (и студената). Изненадила ме је ових дана чињеница да већини данашњих адолесцената из престонице, коју је Момо овековечио и до небеса уздигао, његово стваралаштво није познато.
Тужно ми је то. Баш тужно.
Ја сам упознавање са његовим стваралаштвом започела од "Бележака једне Ане" и "Скитам и причам". Зато и одлучих да баш овај одломак поставим на блог, да и ја дам малецки допринос успомени на легенду која је ходала Београдом и оставила (у) њему своје срце и дело.
