Бољи живот
Не знам по који пут РТС репризира серију „ Бољи живот“, али знам да сам и сама бар једном рекла: „ Докле више, аман, људи?!“, и да сам умела и да искључим телевизор, само да не бих поново гледала оно што ми је добро познато.
А опет, кад бих се препустила некој епизоди, схватила бих да истовремено гледам неколико паралелних серија, и то најмање две.
Како? Врло једноставно!
Док гледам ту серију, сећам се и неких важних догађаја из свог живота, јер је серија први пут емитована од 1987-1991. године, а тај период обухвата моје прве године у Београду, у који сам стигла у јесен 1987.
Памтим да сам епизоде од те јесени до следећег лета гледала у Делиградској 22, са Сашком и Миленом, код „кује Видосаве“, након чега су уследиле епизоде у Улици Раде Врањешевић, са тетка-Драгицом и чика Мијом, а потом и са цимеркама, које су се смењивале овим редом: Милинчица, Вики и Д. која је завршавала археологију и говорила ми у поверењу о својим разговорима са ванземаљцима; а потом – епизоде у Студењаку, гледане на малом Сименсовом ТВ-у постављеном у већој соби апартмана број 666...
Сећам се паралела које сам повлачила, због којих сам се поистовећивала са неким јунацима и проналазила се у неким ситуацијама, и сећам се породичних догађаја, и свог Гиге, и свог Бобе и Саше који су се час стапали у један лик, чак удвостручавали или умножавали, и младалачких лудости и заноса, правих и погрешних корака, својих и туђих...
Тако се преплићу епизоде из мог живота и епизоде ове серије и, као из тродимензионалних слика, из сваке сцене израњају и неке друге сцене.
Вечерас је емитована епизода у којој је Кока почела да живи као подстанар код неизлечивог хипохондра; у којој је Саша зарадио на коцки огромну суму, у којој Јатаганац прави пословне комбинације типа: „Дођеш ми-дођем ти“, али и она у којој је војник Боба изашао у град како би купио жицу ге за гитару, а онда присуствовао крају концерта Нине Андрејевић, у коју је био заљубљен онако како се заљубљујемо кад нас неко, хтео - не хтео, уздрма до темеља, након чега ју је чекао испред Дома културе у коме је наступала, негде у унутрашњости.
Боба је у маслинастозеленој униформи, која је тада изазивала у обичном становништву посебна осећања, јер је војник био неко ко је подвргнут строгој дисциплини и кога није било стид да носи униформу кад би излазио у град, због чега се много пута дешавало да га неко ко има сина војника части или угости. Остајање у граду дуже него што је било дозвољено подразумевало је строгу казну, често и затворску, а незакопчано дугме на униформи такође је повлачило казну...И све је било по ЈУС-у.
Због сусрета са оним ко је због ње био и у затвору и ко је на разне начине показивао да љубав не зна за године и остале границе, естрадна звезда одлучује да проведе још један дан у неком неважном градићу и да буде члан жирија на такмичењу војних оркестара. Иако удата, и то за једног од оних који ведре и облаче, захваљујући коме јој каријера креће узлазном путањом, иако свесна да су „ давно прошла та времена када је некога волела и кад је живот могла дати за један горди поглед...“, како пева у песми, не заборавља драж љубави коју је осећала, иако је није није узвратила.
И сетих се времена у коме сам била тако млада и веровала да неке границе не постоје, времена у коме су се људи много више поштовали, у коме се знало где је коме место и шта коме приличи; у коме је војник знао своје дужности; у коме су ученици за своје поступке и награђивани и кажњавани, а родитељи су били свесни да је дисциплина важна ставка у формирању нечије личности, иако је то деци понекад било неподношљиво; у коме су људи били срдачнији и увиђавнији; у коме сам често виђала оне који су ми драги, у коме је рат био само мисаона (а не заједничка) именица () у сваком смислу, а не само граматичком), у коме је толико тога било неизвесно, у коме сам сањала о бољем животу, али у коме нисам могла замислити да ће он изгледати овако...
А данас сам прегледала тестове са пријемног у једној београдској школи, и у њима нашла овакве одговоре: да је „азбестни“ – угљени сугласник; да постоји аурист; да песма може бити дескретивна; да је компаратив од „ мек“ – тврђи; да је компаратив од „ врућ“ – топлији, па чак и врућији, а од „ далек“ – далекши; да постоји иструментал, као и инструметал; да је Бранислав Нушић написао приповетку „ Међу својима“, итд...
А сутра ћу сређивати дневник, просеке, пресеке и све што иде уз то...
А живот...?...
“ Ја хоћу живот, бољи живот, да га зграбим попут тигра...Живот није дечја игра...“
( Написано 23. јуна 2009)
Нађох овај запис па се нешто разнежих...Вратио ме је и у 2009, и у деведесете године прошлог века и у - себе, па одлучих да га објавим. Неке репризе су ипак врло инспиративне.
