Trun smo i tren

Бољи живот

У почетку беше реч — Аутор trunsmoitren @ 23:44

http://www.dodaj.rs/f/2X/BJ/23bI2p6W/glava-vreme.jpg 

Не знам по који пут РТС репризира серију „ Бољи живот“, али знам да сам и сама бар једном рекла: „ Докле више, аман, људи?!“, и да сам умела и да искључим телевизор, само да не бих поново гледала оно што ми је добро познато.

А опет, кад бих се препустила некој епизоди, схватила бих да истовремено гледам неколико паралелних серија, и то најмање две.

Како? Врло једноставно!

Док гледам ту серију, сећам се и неких важних догађаја из свог живота, јер је серија први пут емитована од 1987-1991. године, а тај период обухвата моје прве године у Београду, у који сам стигла у јесен 1987.

Памтим да сам епизоде од те јесени до следећег лета гледала у Делиградској 22, са Сашком и Миленом, код „кује Видосаве“, након чега су уследиле епизоде у Улици Раде Врањешевић, са тетка-Драгицом и чика Мијом, а потом и са цимеркама, које су се смењивале овим редом: Милинчица, Вики и Д. која је завршавала археологију и говорила ми у поверењу о својим разговорима са ванземаљцима; а потом – епизоде у Студењаку, гледане на малом Сименсовом ТВ-у постављеном у већој соби апартмана  број 666...

Сећам се паралела које сам повлачила, због којих сам се поистовећивала са неким јунацима и проналазила се у неким ситуацијама, и сећам се породичних догађаја, и свог Гиге, и свог Бобе и Саше који су се час стапали у један лик, чак удвостручавали или умножавали, и младалачких лудости и заноса, правих и погрешних корака, својих и туђих...

Тако се преплићу епизоде из мог живота и епизоде ове серије и, као из тродимензионалних слика, из сваке сцене израњају и неке друге сцене.

Вечерас је емитована епизода у којој је Кока почела да живи као подстанар код неизлечивог хипохондра; у којој је Саша зарадио на коцки огромну суму, у којој Јатаганац прави пословне комбинације типа: „Дођеш ми-дођем ти“, али и она у којој је војник Боба изашао у град како би купио жицу ге за гитару, а онда присуствовао крају концерта Нине Андрејевић, у коју је био заљубљен онако како се заљубљујемо кад нас неко, хтео - не хтео, уздрма до темеља, након чега ју је чекао испред Дома културе у коме је наступала, негде у унутрашњости.

Боба је у маслинастозеленој униформи,  која је тада изазивала у обичном становништву посебна осећања, јер је војник био неко ко је подвргнут строгој дисциплини и кога није било стид да носи униформу кад би излазио у град, због чега се много пута дешавало да га неко ко има сина војника части или угости. Остајање у граду дуже него што је било дозвољено подразумевало је строгу казну, често и затворску, а незакопчано дугме на униформи такође је повлачило казну...И све је било по ЈУС-у.

Због сусрета са оним ко је због ње био и у затвору и ко је на разне начине показивао да љубав не зна за године и остале границе, естрадна звезда одлучује да проведе још један дан у неком неважном градићу и да буде члан жирија на такмичењу војних оркестара. Иако удата, и то за једног од оних који ведре и облаче, захваљујући коме јој каријера креће узлазном путањом, иако свесна да су „ давно прошла та времена када је некога волела и кад је живот могла дати за један горди поглед...“, како пева у песми, не заборавља драж љубави коју је осећала, иако је није није узвратила.

И сетих се времена у коме сам била тако млада и веровала да неке границе не постоје, времена у коме су се људи много више поштовали, у коме се знало где је коме место и шта коме приличи; у коме је војник знао своје дужности; у коме су ученици за своје поступке и награђивани и кажњавани, а родитељи су били свесни да је дисциплина важна ставка у формирању нечије личности, иако је то деци понекад било неподношљиво; у коме су људи били срдачнији и увиђавнији; у коме сам често виђала оне који су ми драги, у коме је рат био само мисаона (а не заједничка) именица () у сваком смислу, а не само граматичком), у коме је толико тога било неизвесно, у коме сам сањала о бољем животу, али у коме нисам могла замислити да ће он изгледати овако...

А данас сам прегледала тестове са пријемног у једној београдској школи, и у њима нашла овакве одговоре: да је „азбестни“ – угљени сугласник; да постоји аурист; да песма може бити дескретивна; да је компаратив од „ мек“ – тврђи; да је компаратив од „ врућ“ – топлији, па чак и врућији, а од „ далек“ – далекши; да постоји иструментал, као и инструметал; да је Бранислав Нушић написао приповетку „ Међу својима“, итд...

А сутра ћу сређивати дневник, просеке, пресеке и све што иде уз то...

А живот...?...

“ Ја хоћу живот, бољи живот, да га зграбим попут тигра...Живот није дечја игра...“

( Написано 23. јуна 2009)

Нађох овај запис па се нешто разнежих...Вратио ме је и у 2009, и у деведесете године прошлог века и у - себе, па одлучих да га објавим. Неке репризе су ипак врло инспиративне. 


Захвалница за Бановић Страхињу

Сентиментално васпитање — Аутор trunsmoitren @ 23:05

http://1.bp.blogspot.com/_vc4yH6yTb9Q/Sqd4-G7P5WI/AAAAAAAAAso/lp_WOz-s058/s400/banovic-strahinja-cover.jpg 

Кад сам била мала, хтела сам да будем

Бановић Страхиња.

Онда би дрвеће попадало када прођем

од страха од мог имена.

Хордама јунака би кичме крцкале

под баластом моје осуде,

а опет, још увек би могла

да ме потресе ћорава мачка.

 

Кад сам порасла, хтела сам неког као

Бановић Страхиња -

ко ће да ми исцеди кости из меса

и ишчачка каурина из мог ока,

да падне од мог мача у својим леђима,

а онда устане

и мртав ми целива прсте.

 

Сад хоћу да живим као

Бановић Страхиња,

вулканско острво у мору туђих таштина,

стамен храст сав сув од самоће,

камен – жрвањ што у брашно мрви

јалово зрневље под собом

и распада се у песак под једном сузом.

 

Јелена Радовановић

*

http://i.ytimg.com/vi/ZMTUCDEm2jo/0.jpg
Бановић Страхиња ми је омиљени епски јунак.

Јунак који прашта. Јунак који воли. "Нетко".

"Помало је такијех јунака ка што беше Страхињићу Бане."
*
Песма Ј. Радовановић достојна је једног таквог јунака и идеала.

Она је попут доброг црног вина: подједнако разгаљује, снажи и заноси и дух и тело.   


Powered by blog.rs