Trun smo i tren

 

Сјај сафира, сјај сузе у оку, сјај прве капљице јутарње росе на трави... Није ли наш свет сјајан, у сваком смислу те речи?

Што га више упознајем, мојим телом путује узбуђујући осећај при помисли на његову бесконачност. Једноставно осећам да нема границу и да ми десет живота не би било довољно да упознам све његове чари.

Одувек сам се трудила да посветим довољно пажње свим, чак и оним најситнијим детаљима овога света. Јер то је оно што сви заборављају – ситнице чине наш живот лепшим.

Али ево, док посматрам ову бубамару која ми мили по длану, онај цвет тамо већ je  процветао и под сунчевим зрацима се приказао свету у свој својој лепоти. Онај беличасти облак већ je наставио своју пловидбу небеским плаветнилом. Надам се да га је неко видео и посветио му бар минут размишљања о његовој величанствености.

Када нам овај свет већ дарује читав спектар боја, треба увидети још неке, поред црне и сиве. Треба препознати лепоту. Све је у тој вештини.

Сунце је покретач свега: лепоте, среће, света. Оно одувек постоји и зрачи својом мудрошћу. Оно нам дарује нови дан и са своје висине посматра све што је створило, све те процесе који су ме одувек фасцинирали: рађање, одрастање, умирање; буђење, одлазак на спавање; падање кише, повратак ведрине; пролеће, лето, јесен, зима...

Оно што ме највише одушевљава и чему никада не бих могла да посветим довољно пажње је живот лептира. Од сасвим ружне и обичне ларве постаје магично биће чије шаре на крилима причају читаву једну причу. А онда, на врхунцу свог живота, у тренутку која се сва лепота природе своди на њега самог, он умире. А сунце се само осмехне јер зна да ће се сутра родити нови. И то никада не престаје. Све док је сунца и осмеха.

Бојана Петровић, 2/4

***

Е, баш је леп овај свет! Баш јесте! У инат свима који кукају и стално се жале, те на сунце, те на снег, мени је овај живот веома леп.

Гледа ме. Свиће дан. Прилази ми. Цвеће се буди. Додирује ме. Сунце почиње да сија.

Насмеје ми се. Сунце пржи. Нема везе што је -17 и што је пао мрак, мени сунце сија и топло ми је. Он је ту. И то је једино битно.

Можда ја немам довољно пара за ону фенси хаљину, можда немам неко згодно тело, или боље рећи сигурно немам, можда немам памет, сигурност, лепоту, али имам њега. И шта ће ми више ?

Имам обасјане и топле дане, насмејано и ведро лице, живот пун наде, среће и храбрости. Да ли ми и треба више?

Само осмех његов ми треба. Ја сам срећна кад је и он срећан.

Шапуће ми нежне речи, речи пуне љубави, дивљења. Летим три метра изнад неба. Поклања ми цвет, велику црвену ружу. Обузима ме срећа.

Узимам ружу. Јој, бодем се на трн!

Будим се. Налазим се у свом кревету. Устајем. Свет је леп.

Налазим се са другарицама у оближњем кафићу. Живот је леп.

Видим њега. И њу. Он је леп.

Кажу, срећа је када не можеш да заспиш јер је тада коначно стварност лепша од снова. Ја немам толику срећу, али срећом имам дар да сањам. Да замишљам неку другу, лепшу стварност. И докле год будем имала тај дар, мој свет ће бити леп.

Марија Јовановић, 2/3

***

Свет - чаролија пуна шарених боја, простор на коме има места за сваку особу која жели да живи и ужива у његовом окриљу; отац који нас чува и брани од сваког зла; сунце које нас обасјава и пружа нам светлост и топлину.

Бескрајно пространство у коме се свакодневно рађају нова лица а стара умиру, води рачуна о својој деци. Учи их првим корацима и води их кроз непознате крајеве.

Свако од нас је слободан и попут птице шири крила ка новим путевима, сазнањима и лети пространим плаветнилом.

Природа се сваког јутра изнова рађа у новим бојама и раскоши, и пружа човеку мир док ужива у њеним лепотама.

Цвеће се огледа у својој раскоши и ствара нове мирисе док му благи ветар милује косу.

Све је тако лепо, пуно живота!

У ваздуху се осећа срећа насмејаних лица.

Иако свако од њих има проблеме, труди се да их преброди и нада се да ће сутра бити боље.

Радујемо се сваком тренутку и уживамо у свакој ситници која нам пружа радост, јер у свету свако доживљава падове и успоне, али и пад је лет и чини да не поновимо исте грешке.

Свет је леп када поред себе имаш пријатеља који ће ти у сваком тренутку пружити утеху и који ће учинити твој свет бољим...

У свету царују пријатељство, љубав и поверење које нас чине људима.

И када се заврши дан и падне мрак, светом влада пријатна тишина. Наше сенке постају звезде које нас верно прате и осмехују нам се док уживају у бескрајно плавом кругу.

Рајка Ковачевић, 2/3

***

Прелиставајући "архиву" са писменим задацима, приметих да на овом блогу још нисам објавила задатке настале у претходној школској години, када су ауторке биле другакиње и када су написале лепе задатке на тему "Ала је леп овај свет". Знајући да никад није касно, а нарочито подстакнута неодољивим мирисима и утицајима пролећа, одлучих да данас објавим ова три задатка.
Наравно, и млади, као и ми, знају да се око нас дешава толико тога што никако не можемо назвати лепим, али је веома важно на који начин излазимо на крај са тим и где налазимо снаге да све пребродимо. Ево одговора!. :-)