Trun smo i tren

Кад сам била мала, хтела сам да будем

Бановић Страхиња.

Онда би дрвеће попадало када прођем

од страха од мог имена.

Хордама јунака би кичме крцкале

под баластом моје осуде,

а опет, још увек би могла

да ме потресе ћорава мачка.

Кад сам порасла, хтела сам неког као

Бановић Страхиња -

ко ће да ми исцеди кости из меса

и ишчачка каурина из мог ока,

да падне од мог мача у својим леђима,

а онда устане

и мртав ми целива прсте.

Сад хоћу да живим као

Бановић Страхиња,

вулканско острво у мору туђих таштина,

стамен храст сав сув од самоће,

камен – жрвањ што у брашно мрви

јалово зрневље под собом

и распада се у песак под једном сузом.

Јелена Радовановић

*

Бановић Страхиња ми је омиљени епски јунак.

Јунак који прашта. Јунак који воли. "Нетко".

"Помало је такијех јунака ка што беше Страхињићу Бане."
*
Песма Ј. Радовановић достојна је једног таквог јунака и идеала.

Она је попут доброг црног вина: подједнако разгаљује, снажи и заноси и дух и тело.