Trun smo i tren

04 ÐÐ, 2012

Сад схватам (Ивана Ђ)

Младост пише срцем — Аутор trunsmoitren @ 12:10

 http://www.dodaj.rs/f/2G/GK/1agmBQOS/fly-over-anrew-ross.jpg

(Foto: Fly over, Andrew Ross) 

Петак, 14.00. Сат откуцава тика – така.

Чудно, али не осећам да време пролази. Заправо, не осећам ништа. Ништа и не видим, нити чујем.

Ах, ево га! Враћа ми се вид, а за њим и слух.

Као да гледам кроз замагљене наочаре, а чујем као да сам дубоко под морем. Шта ли се то дешава са мном?

Ах, ево једног познатог лица! Ево моје маме!

Њено лепо лице прекриле су сузе и рашчупана коса: “Како сада да живим без свог малог анђела?“

Ма шта она то булазни!?!

Покушавам да је дозовем, али безуспешно.

Пролазим до свог тате, али и он се прави да ме не види.

“Тата, шта је мами? Је л` неко умро, не дај боже?“

Стварно почињу да ме нервирају својим игнорисањем! Знам да сам погрешила што сам пала годину али, Боже мој, исправићу то.

Ено и баке из Шведске, и тетке и тече!

Човече, пет година их нисам видела, а они решили да се окупе на гробљу!

Не схватам због чега сви плачу, а још више не схватам због чега само ја не плачем.

Осврћем се око себе и, коначно, имам шта и да видим! Па оно се ја излежавам у ковчегу!

Увек сам била шашаво дете, али сада није ни место ни време за шалу. Требало би да устанем, али не могу да контролишем своје тело.

Затварају ковчег и спуштају га у земљу. Јецаји најближих сада су још јачи и жалоснији. 

Одједном ми сину слика пред очима! Па где баш трактор да ме прегази!?!

Мама ми је увек говорила:“Сине, гледај куда идеш! Немој да летиш као мува без главе!“, ал` није вредело. Кад је човек трапав, он је трапав.

На сахрани је само моја фамилија. Нема ни пријатеља ни дечка, Предрага.

Пре него што сам отишла на њиву да окопавам кромпир, била сам с Пеђом. Стварно га много волим.

Ево, људи крећу на онај ручак, за моју душу, тако нешто...

Прилазим мајци и грлим је, али џаба кад ја више не постојим. Сад сам само некаква сенка, ваздух, шта год...

Моје очи траже Предрага, али узалуд. Он није дошао.

Тих месец дана, које сам морала да проведем гледајући своје најближе како пате, бејаху за мене права агонија.

Не знам зашто ми је Бог дао ову способност да видим шта се дешава у мом некадашњем окружењу, иако ја више тамо не припадам.

Посетила сам и Пеђу, своју највећу љубав.

Како сам била глупа! Мислила сам да смо једно другоме све на свету, али сада схватам да сам у тој вези само ја волела. Њега није погодило то што мене више нема. Штавише, има и нову девојку.

Е, лепа моја, кад будеш умрла, видећеш да је и тебе лагао! Да нисам само обичан дух, и да имам душу, сад би ме заболела.

Сад схватам да он није био вредан љубави, пажње и свих оних година које сам му поклонила. Нажалост, касно сам схватила.

Ивана Ђурић, 3/5 
*** 
Један од текстова који изазивају спонтани смех, праћен неверицом и ишчекивањем, али и подстичу да се замислимо о оностраном.

Свако од нас је бар једном у животу размишљао о свом одласку на ону обалу, као и о онима који остају  с ове стране, али Иванин приступ је пун обрта и занимљивих ситуација.

Ми, који смо имали прилике да читамо (или слушамо) овај одговор на тему, заиста смо уживали и признали да је сасвим посебан.


Коментари

  1. Детиње врцкаво, нема шта! :)))
    А опет, није без душе.

    Аутор pricalica — 07 ÐÐ 2012, 17:06

  2. Није, није без тог важног састојка.
    Младалачки, бунтовно и симпатично.:-)

    Аутор trunsmoitren — 07 ÐÐ 2012, 23:15

  3. Ivana je htela da posalje opomenu svima nama:)

    Аутор lora1 — 08 ÐÐ 2012, 18:46

  4. Лора, претпостављам да јесте.
    Није свеједно.:-)

    Аутор trunsmoitren — 08 ÐÐ 2012, 21:26


Додај коментар

Додај коментар





Коментар ће бити проверен пре него што се објави.

Запамти ме

Powered by blog.rs