Trun smo i tren

27 ÐÐ, 2012

Насмешите се, молим

Младост пише срцем — Аутор trunsmoitren @ 19:48

http://www.dodaj.rs/f/46/OU/1lcxMtls/autoportret.jpg 

Седећи у удобној фотељи, Лана је размишљала о свакодневним стварима. Покушавала је да одговори на питања која су се нагомилавала, као што су: шта правити за ручак, колико је напољу степени, шта обући...

Тишину је парала тиха музика са радија. Мирис тек испечених колача испунио је собу. Тај слаткасти мирис отворио је кутију пуну лепих успомена из детињства.

Убрзо, Ланино лице је украсио осмех. Испунила ју је радост, за њу давно заборављено осећање.

Схватила је да је постала само део слагалице коју чини хладан и сив град. Покушала је да се сети шта јој је последњи пут измамило осмех. Тај тренутак је био тако давно да је готово постао део прошлости, заборава.

Одлучила је да „пробуди“ људе, желећи да их подсети какву лепоту осмех носи. Изашавши из стана, удахнула је мирис свежег јутра. Упутила се ка продавници играчака. Журећи, случајно је ударила жену која је испустила све папире.

Лана је почела да се извињава и скупља папире са којима се ветар играо. Изненађена Ланином добротом, као и извињењем које није очекивала, жена је тихо изустила: „Хвала“ и насмејана кренула даљље.

Пожурила је желећи да претрчи улицу док се није упалило црвено светло на семафору, кад ју је зауставио снажан мирис ружа. Окренула се и угледала погрбљеног, старог човека како продаје цвеће. Од хладноће је једва изговарао: “Руже! Само педесет динара!“

Лани је изгледало као да разговара сам са собом, пошто људи нису обраћали пажњу на њега. Сви су као негде журили. Желећи да купи неколико ружа, дала је деки новчаницу у толиком износу да је он само жалосно одговорио: „Али ја немам да вам вратим кусур!“

Лана се само насмејала и рекла му да задржи све. Дека није могао да верује шта му се управо десило. Од среће је почео да игра, а осмех није могао да сакрије.

На путу до продавнице помогла је једној баки да пређе улицу, као и једној жени са колицима за бебу да уђе у аутобус. Заузврат је добила осмех, који је и представљао њен циљ.

Напокон, купивши играчке, ушла је у дом за незбринуту децу. Радост, песма, смех је само део чаролије која је испунила простор.

Последњи зраци сунца давно су красили небо. Задовољна, Лана је почела да размишља како је мало потребно да човек буде срећан, само што се људи не труде довољно, како човек својим делима може да улепша неком дан, и без гласа поручи:“Насмешите се, молим!“

Склопила је очи и утонула у сан.

Зорана Вучићевић, 4/1

***

 Свете, зашто си тужан? Где је нестаo тај непроцењиви осмех са твога лица? Куда су отишли сви лепи тренци који испуњавају твоју душу? Чему тај мрки и зао поглед? Шта је то што те мучи и што је заробило твоје мисли па ти ниједног тренутка не допушта да мирно размишљаш и машташ?

Све је било другачије. Ти ниси био овакав. Сети се оних трнеутака када си се смејао са мном. Била сам мала и волела сам да сањарим. Тада си ме охрабривао и давао ми идеје. Причао си ми само о лепим стварим и догађајима и нкикада ме ниси критиковао нити допуштао да ме други повреде. Тада сам у теби видела ризницу доброте, неискварености и среће. Радовала сам се сваком новом тренутку.

Али данас као да је све то нестало. Твој израз лица ми више не одаје жељу за неким новим открићима и дечјим играма. Постао си превише озбиљан и мрачан.

Никада раније ниси причао о обавезама које ми сада задајеш. Сада ми причаш о одговорности, учењу и сазревању, а некада нам је најважнија била успаванка за лаку ноћ и дуга играња са луткицама.

Не бежим ја од тога и не одбијам да извршим обавезе. Схватам да одрастам и да сада треба да  имам нека нова интересовања, али не схватам зашто си ти морао да постанеш тужан.

С годинама си се удаљавао од мене. Не желим да те изгубим и заувек заборавимо све те тренутке среће које смо заједно проживели. Желим да ти покажем да у мени још увек има љубави коју сам спремна да ти пружим.

Смеј се са мном када постигнем неки успех! Осмех је бесплатан, не боли нити може да смета другима.

Нека те радују ситнице! Буди задовољан оним што имаш, јер је то највеће богатство! Схвати да сце оно што прође не може да се врати. Морађ улепшати садашљицу како би имао бољу будућност и лепу прошлост. Знам да тежиш највишим циљевима, а тамође знам да оваквим понашањем нећеш успети да их оствариш.

Промени се! Поново крени са мном! Заједно  ћемо све обавезе лакше завршити, а онда ћемо, као и пре, наћи времена да одлутамо у земљу снова. Пружи ми безбедност и допусти ми да заувек останем мала девојчица која сањари и којој је осмех најважнија ствар у животу!

Гордана Аксентијевић, 4/3

***

Ово су два задатка које сам већ објављивала (на Тргу), али пошто је Трг нестао, и они су отишли с њим. Но, пошто наша потреба за осмехом никада неће нестати, одлучих да поново објавим ова два рада, за чије сам објављивање прошле године добила дозволу од тадашњих матуранткиња, а садашњих студенткиња, Зоране и Гордане.
Овакве текстове треба често читати јер су покретачки и подсећају нас на неке заборављене навике и лепоте. 


Коментари

  1. Одлично приказано виђење света одраслих очима младих. Сем запажања и критике, присутна је и акција, односно позив примером на акцију, у циљу пребојавања света светлијим бојама.

    Аутор Јанакис — 27 ÐÐ 2012, 20:36

  2. У потпуности сагласна, Јанакисе!:-)
    Све је ту.

    Аутор trunsmoitren — 28 ÐÐ 2012, 19:00

  3. Сећам се да је мој одговор био овакав:
    http://www.youtube.com/watch?v=Cbk980jV7Ao
    :)))

    Аутор pricalica — 30 ÐÐ 2012, 19:28

  4. Да. Дивно је што си се и тога сетила, Причалице, и опет поставила видео уз ове текстове. Изузетан је!:-)

    Аутор trunsmoitren — 01 ÐÐ 2012, 07:47


Додај коментар

Додај коментар





Коментар ће бити проверен пре него што се објави.

Запамти ме

Powered by blog.rs