Trun smo i tren

Опклада

Сентиментално васпитање — Аутор trunsmoitren @ 10:17

http://www.dodaj.rs/f/w/gv/4aaSAddW/za-opkladu.jpg

(Слика са интернета) 

На крају једног поља стајаше Љубав и Самоћа и посматраше млади заљубљени пар.

Самоћа рече Љубави:

- Кладим се да ћу их раставити!

Љубав узврати:

- Сачекај само мало! Дај ми шансу да проверим само једнo код њих, а после тога можеш да идеш код њих колико год хоћеш пута.

Самоћа се сложи са тим. Љубав се приближи заљубљенима, додирну их, погледа их у очи и спази у њима сјај.

Врати се и рече Самоћи:

- Хајде, сада је ред на тебе!

- Не – одговори Самоћа. – Сада ништа не могу да урадим, сада су њихова срца испуњена љубављу. Доћи ћу мало касније.

Прође неко време и Самоћа наврати покрај куће оног заљубљеног пара и виде младог оца и младу мајку са новорођеном бебом. Надала се да ће их до тада напустити љубав и, нестрпљиво ишчекујући, прекорачи преко њиховог прага. Но, погледавши им у очи, она виде само Захвалност.

Окрену се и рече:

- Доћи ћу касније…

Протече још доста времена. Самоћа се појави поново пред њиховим вратима и зачу дечију вриску. Отац се тек вратио са посла уморан, а мајка је успављивала децу. Самоћа се опет понада да ће овог пута моћи да их растави јер, како рече:”Прошло је толико времена, и Љубав и Захвалност би досад већ требало да напусте њихова срца.” Но, погледавши им у очи, она сада спази у њима Поштовање и Разумевање.

- Доћи ћу касније - рече и овог пута, окрену се и оде.

Протече опет много времена. И Самоћа се, по обичају, још једном појави пред домом заљубљених. Примети сада да су им деца већ порасла. Седи отац је нешто објашњавао синовима, а мајка је припремала вечеру у кухињи. Загледавши им се у очи, Самоћа се још једном разочара, видевши овај пут у њима Поверење.

Протече највише времена од тада. И Самоћа још једном сврати у исти дом. Запазила је сада да унучад одлазе од куће, а да крај камина остаје да седи растужена и онемоћала старица. Самоћа је погледа и славодобитно рече:

- То је то, дошао је коначно и мој тренутак!

Хтеде затим да јој погледа у очи и да се увери, но истог трена старица устаде и изађе из куће. Самоћа крену за њом. Ускоро, некада млада девојка а сада стара жена стиже до гробља и седе поред једног гроба. Беше то гроб њеног супруга.

- Изгледа да сам ипак закаснила – рече Самоћа. – Време је довршило оно што је био мој задатак.

Тек тада се Самоћа загледа у расплакане очи старице, и у њима виде први пут УСПОМЕНУ: Успомену на Љубав, Захвалност, Поштовање, Разумевање и Поверење.

(Прича са интернета. Аутор непознат) 


Поезија

Сентиментално васпитање — Аутор trunsmoitren @ 18:55

 http://www.dodaj.rs/f/1B/WV/49eZ7DMq/dvoje-zvezde.jpg

(Слика са интернета) 

Једна те је девојка питала: 
"Шта је поезија?"

Желео си да јој кажеш:
"Већ чињеница да постојиш,
ах, да, да ти постојиш,
и да, у дрхтају и запрепашћењу,
који су сведочанство чуда,
патећи, постајем љубоморан
на твоју бескрајну лепоту,
и да не могу да те пољубим 
нити да починем с тобом,
и да немам ништа, 
и да је онај ко је лишен дарова
принуђен да пева..."

Али ниси јој то рекао.
Ћутао си
и она није чула ту песму.

Владимир Холан

(Превела са италијанског: Виолета Милићевић)


Момо Капор о Улици краља Петра Првог

Сентиментално васпитање — Аутор trunsmoitren @ 11:59

ulica_kralja_petra_prvog.jpg 

Кад год неко оптужи Београд за наводну нетрпељивост ка другим народима, верама и језицима, дође ми да га ухватим за руку и поведем до једне, на први поглед сасвим обичне улице, у којој ће много научити о толеранцији.

То је Улица 7. јула, која се све до после рата звала улицом Краља Петра Првог, како се и данас поново зове.

Улица краља Петра, на известан начин, спаја две реке: са њеног почетка види се питома, домаћа Сава – на њеном завршетку осећа се европски дах белосветског Дунава. Две реке и једна улица инаџијски пребачена преко хрбата града, као напети лук између две цивилизације...

Најпре, ту нам је Саборна црква, коју је 1845. подигао кнез Милош, а извели је панчевачки мајстори у барокном стилу, за 31.000 сребрних форинти.

Патријаршија и Теолошки факултет заокружују портрет овог српског Загорска – центра православља у нашим крајевима.

Одмах преко пута, налази се трошна старинска крчма, којој је нимало побожни власник, дао у своје време име „Код Саборне цркве“ на шта су се црквени оци побунили и скинули ту бласфемичну фирму, тако да се од тада, па све до данас, зове најчудније на свету - „?“, јер се газда питао какво име да јој да.

Код „Знака питања“, иначе седе не мање чудни гости, последњи београдски боеми, млади уметници и студенти оближњег Факултета примењених уметности.

Специјалитет куће: кувана ракија и вино, салата од киселог купуса, пихтије и држање за руке са младим уметницима у дангубљењу.

Тачно на оном месту, где отмена Кнез Михаилова пресеца Улицу краља Петра, стајао је некада легендарни Пеливанов хан (данашња „Снежана“), са удобним миндерлуцима, пространим шиљтетима, бесплатним дуваном из мешине, и чибуцима, који су се палили на вечито горућим мангалима.

Стари хроничари пишу са сетом да је у Пеливановом хану било увек одличног, лојавог пилава са овчетином, а у саханима јаније, шкембића, бурека и сушене такуше.

Крај оријенталне епохе означило је рађање једне од првих европских кафана-хотела у Београду; звала се „Код јелена“ и у њој су се приређивали први балови са дошљацима из Европе.

Но, преварићете се ако помислите да је „пусто турско“ заувек ишчезло из ове чудне улице...

Спуштајући се ниже, наилазите на стару Бајракли-џамију, чији се зидови ослањају на Улицу краља Петра.  Ова исламска богомоља, складних лукова, пружа могућност свим Београдјанима мухамеданске вере да обављају своје молитве. То је својеврсни мали исламски центар, који успешно води муфтија Хамдија Јусуфспахић, нека му Алах подари добро здравље и дуг живот!

На стотинак корака даље, налази се Јеврејска општина, са културно-уметничким друштвима и дворанама за предавања и окупљање – где се брижно негује и чува дуга хебрејска традиција дорћолских Јевреја, који су Београду поклонили посебно драгоцен, племенит и чулан звук у поезији и сликарству.

Прекопута је хотел „Ројал“, донедавно „Топлице“, у коме су углавном, одседали наша браћа Руси и путници из источно европских земаља. Испред хотела, у његовом холу и по оближњим бифеима, било је могуће у пола цене купити оригиналну вотку, кавијар у стакленкама и дрвене лутке-бабушке, у којима су друге бабушке, а у другима треће, све до најмање бабушке у којој је сасвим мала бабушка, у којој се....

Луксузни „Бенетонов“ бутик налази се у непосредном суседству оријанталне посластичарнице, који води вредни Горанац, док се италијанска пицерија „Кошава“ налази пет корака испод предратног, ексклузивног Аеро-клуба и галерије слика Петра Добровића.

Има ли чудније и толерантније улице на свету?!?

Она се, на крају, улива у Дорћол (на турском Дорт-јол значи: раскрсница четири пута или четири сокака), ишчезли јеврејски кварт, у коме су живели у пријатељству Срби, Македонци, Цинцари, Грци, Јермени, Бугари-баштовани и Румуни – прави мали београдски Вавилон!

Због свега тога, скромна Улица краља Петра, за мене је лекција из трпељивости и пријатељства, коју је често немогуће савладати у многим богатијим, главним улицама просвећене Европе.

Момо Капор: Београд за пола сата


Спирала шаха (одломак)

Сентиментално васпитање — Аутор trunsmoitren @ 19:06

sah-senke.jpg 

(Слика са интернета) 

Москва, 1937.

Под немилосрдим електричним светлом које није дозвољавало да дан постане ноћ, Владимир је мислио на Машу.

Када би склопио очи, искре светлости које су наставиле да светле иза његових капака претварале би се у трепераву светлост свећа.

Владимир се присећао иконе коју би она свако вече вадила и пред којом би при светлости свећа клечала. На почетку се веома чудио њеном понашању. Онда му је она, у разговорима који су трајали сатима, објашњавала шта значи бити верник.

Он је зачуђено слушао како му тумачи постојање једне више силе са које на људе струји тајновито чудо љубави.

У први мах све му је то личило на сујеверно брбљање, јер није могао да замисли да би могло да постоји нешто изнад људске воље, а камоли воље Лењина и Стаљина. Осим тога, био је неспособан да верује у нешто што се није могло нити схватити чулима нити доказати, у нешто што није поседовало никакву конкретну супстанцу.

„Поседује ли онда твоја љубав према мени неку конкретну супстанцу?“, питала га је Маша.

„То не“, одговорио је,“али тебе могу да опазим, да те дотакнем, могу да се с тобом сјединим кроз љубавни чин. То је ипак нешто конкретно, зар не?“

„Шта код мене волиш: нос, уста, груди, стомак?“

„Једноставно све“, одговорио је. „Јер све иде једно уз друго, зато што даје целину.“

„“Хоћеш ли ово тело волети и онда кад буде старо и ружно?“

“Ти да будеш ружна?!?“, узвикнуо је. „Стара да, али не и ружна.“

„“Одакле долази онда ова лепота која не пролази са старошћу?И зашто волиш управо ово тело? Па има насвету милијарду других тела од којих су многа привлачнија од мог.“

„У то не верујем“, рекао је кроз осмех и свалио се са њом на кревет.

Али она је остала озбиљна и није попуштала:“Зашто баш ја, Владе?Ниси договорио на моје питање.“

„То ниједан човек не може да одговори“; рекао је. „Ја те једноставно волим. То је довољно.“

Тада га је подругљиво погледала и рекла:„Гле!Управо оно што те чини најсрећнијим ти ниси у стању да објасниш. Какав си ти чудан материјалиста!“

И он је морао да призна да у животу изгледа има ствари које га превазилазе, и које једноставно мора да прихвати као дате.

„Али све друго је променљиво“, додао је.

А она: “Ако постоји нешто што не подлеже промени, нити логици, зар ти онда та околност није довољна да почнеш да размишљаш о томе како иза сталне промене постоји нешто из чега је све проистекло и у шта све увире? Да то велико непознато гледа кроз моје очи у твоје и да ти се јавља из сваког пупољка, сваког кристала леда на прозору и шапуће ти сваким дашком ветра?“

Влад није тачно знао шта да јој на то одговори.

„Слушај, Влад“, наставила је Маша уверљивим тоном, „постоје неписани закони на овој земљи које ниједан човек не може некажњено повређивати. Они воде нашу судбину на невидљив начин. Ко их поштује, ко се према њима отвори с пуно понизности, тај на крају живота може да баци поглед на један испуњен живот. Ко им се супротставља, они ће му приредити неподношљиве муке и страхове који ће га прогутати пре или касније."

„Тешко могу да замислим нешто довољно јако да прогута бољшевизам“; проговорио је.

„Бољшевизам ће прогутати самог себе“, одговорила је, „и то је један неписан закон, јер његова највећа слабост лежи у његовој жељи за тоталном влашћу. Ниједан зид на свету није толико висок, а да не постоји олујни талас који је још моћнији, при чему су најјачи олујни таласи углавном сасвим невидљиви. Само сачекај, Владе! Цар је свој рачун платио, комунисти ће и свој морати једног дана да поравнају.“

(Одломак из романа Оскара Фрајзингера „Спирала шаха“, Легенда, Чачак, 2007)

***

"Спиралa шаха", роман Оскара Фрајзингера, говори о једној несвакидашњој партији шаха, која је за неке њене јунаке - борба за живот (вођена идеалима као што су љубав, правда, истина) а за неке - борба за моћ.

Изабрала сам овај одломак јер он некоме коме је идеологија донедавно била једино у шта је веровао (окорелом црвеноармејцу, Владимиру) супротставља неписане законе засноване на љубави и правди, оне због којих бројни борци за правду страдају, знајући да је "боље изгубити главу него своју огрешити душу".


Младост је стање духа

Сентиментално васпитање — Аутор trunsmoitren @ 21:14

http://www.dodaj.rs/f/T/lB/19sCFvrN/kisa-kisobran-cvet.jpg 

Младост није период живота. Она представља стање ума. Младост не чине само румени образи, црвене усне и гипка колена, већ и контрола воље, квалитет имагинације, живост емоција; младост је свежина у дубоким изворима живота.

Младост подразумева превласт храбрости над стидљивошћу, превласт жеље за авантуром над љубави према доколици.

Све ове особине чешће се срећу код човека од 50 година него код младића од 20.

Нико не остари само нижући календарске године. Људи старе тако што напуштају своје идеале.

Године вам стварају боре на кожи, али неповерење у себе, страх и очај - то су те дуге, дуге године које сагињу главу и враћају ваш дух у прах и пепео.

Млад си колико и твоја вера, стар колико и твоја сумња; млад колико и твоје самопоуздање, стар колико и твој страх; млад си колико и твоја нада, стар колико и твој очај.

У самом средишту твог срца постоји једна бежична станица. У оној мери у којој она прима поруке о лепоти, нади, радости, храбрости, величини и снази, од неког мушкарца или жене и од бесконачног Бога, толико си и ти млад.

Када све жице падну и само средиште твог срца прекрију снег песимизма и лед цинизма, онда си заиста остарио и нека се Бог смилује твојој души.

Џо Вилер

(Са сајта Знакови поред пута)


Далеко ти лепа кућа, илити: Добро дошао!;-)

Сентиментално васпитање — Аутор trunsmoitren @ 12:30

http://www.dodaj.rs/f/S/RM/3coZRXRV/v-kus-putnik.jpg 

(Слика: Владимир Куш) 

Сократ је седео испред капија Атине, кад му приђе један човек и рече: “Размишљам да се преселим у Атину. Да ли би, молим те, могао да ми кажеш како се ту живи?”

Сократ одговори: “Радо ћу ти рећи, али молим те, реци ти прво мени како ти је било у граду где си раније живео?”

Човек сместа одговори: “Било је ужасно. Људи су били спремни да ти забију нож у леђа и да те опљачкају до голе коже. Не остављам тамо ниједног пријатеља, већ само непријатеље”.

Сократ се намршти и тужно рече: “Па, боље иди даље, јер ћеш исте ствари наћи и овде у Атини".

Мало касније наиђе други човек, па застаде крај Сократа и упита: “Размишљам да се преселим у Атину. Можеш ли да ми кажеш како се ту живи?”

Сократ опет одговори: “Радо ћу ти рећи, али молим те, реци ти прво мени како ти је било у граду где си раније живео?”

Човек се осмехну и рече: “У граду одакле долазим сви људи раде заједно и међусобно се помажу. Доброта је свуда, и свуда поступају према људима са највећим поштовањем”.

“Добро дошао у Атину!”, осмехну се Сократ. “Овде ћеш наћи то исто”.

(Прича са интернета: http://www.facebook.com/pages/Alfabet-Postojanja/180741138642692)


"Кафана је моја судбина...":-)

Сентиментално васпитање — Аутор trunsmoitren @ 09:38

http://www.dodaj.rs/f/2T/EA/2m9UniI/moja-kafanacom.jpg

«Кафана није састајалиште поднапитих људи раскалашног понашања. Ту се не окупљају само бадаваџије и боеми. Госте кафане чини читав низ људи најразноврснијег расположења и понашања. То су људи различитог образовања, професија, преокупација и интересовања, различитих вероисповести и политичких убедења, различитих погледа на свет и на живот.» (Миодраг Миле Богдановић)

***

Баш некако у време кад је кока–кола победила сок од малине, а „биг мек“ пљескавицу, почеле су да нестају аутентичне балканске кафане. Не треба, међутим, заборавити да је кафана једна од битнијих српских институција са дугом и занимљивом историјом.

Приповеда се да је Београд прву кафану добио пре Беча и Париза.

Кафана је на Балкан стигла као саставни део културног пртљага муслиманског света. Прве кафане настају у Меки током 15. века, а већ око 1522. године, према тврдњама др Видоја Голубовића, Турци у једној згради на Дорћолу отварају кафану.

У почетку се у кафанама служила само кафа и не зна се сигурно како су ондашње кафане изгледале. Отваране су у главним улицама, поред дућана и ханова, а претпоставља се да се нису много разликовале од трошних и нахерених околних кућа.

До кафане се успињало расклиматаним дрвеним степеницама. Није било столова и столица, постојали су миндерлуци покривени ћилимима.

Простор у кафани био је такав да човек просечне висине није могао да се усправи, наводи путописац Кепер, описујући дорћолску кафану "Црни орао", из средине 18. века.

Постојао је обичај да гост који већ седи у кафани, кад примети да у кафану улази неко познат викне „Џаба“. То је значило да обавезно части госта који улази у кафану.

Свако другачије понашање сматрано је крајње неувиђавним и непристојним.

Кафана је била стециште свакаквог света. Била је „универзитет за један пени“, али и прихватилиште за бескућнике, боеме, уметнике, интелектуалце, студенте, сецикесе, проститутке ...

Мада је кафана дуго била забрањена зона за узорне жене, састави део понуде многих кафана биле су плесачице. Њихов задатак био је да буде либидо посетилаца и подгревају атмосферу. Кафана је била нека врста слободне територије на којој је много тога било дозвољено. Не чуди зато што су госте увесељавали и многи млади момци слободнијег понашања.

Хроничари су забележили и покушаје борбе с проституцијом.

Кнез Милош се борио на свој начин против блуда. Издао је наредбу да се „те несрећнице даве бацањем у Саву“. Иста судбина била је намењена и подводачима. Овакви поступци ипак нису обесхрабрили практиканте најстаријег заната на свету.

Кафане су биле и својеврсна радна соба многих писаца, у њима су одржаване седнице Народне скупштине, уређиване новине, осниване политичке партије

"Кафана је литература која не лаже", писао је, изгледа с пуним оправдањем, Станислав Винавер.

Најзаслужније за буђење ноћног живота, који је у 18. и 19. веку углавном био непозната одредница - биле су кафане. У Београду је средином 19. века издата наредба да се грађанство може задржавати у кафанама до 23 сата. Власници су били дужни да свако вече упале фењер пред кафаном у 22 сата.

Старе београдске кафане су својим духом ушле и у мит; попут „Дарданела“, кафане срушене 1902. године. На рушевинама ове кафане изграђен је Народни музеј у Београду. „Дарданели“ су били култно место боема, глумаца, књижевника.Ту су редовно свраћали Ђура Јакшић, Брансилав Нушић, Стеван Сремац и његови ђаци.

Приповеда се да је Сремца посебно нервирало што његови ђаци из гимназије долазе у кафану, па је једном од ђака рекао:”Слушај, Јовановићу, мораћемо или ја или ти да променимо локал!”

Београдске кафане су попримиле европски изглед после ослобођења од Турака. У њима су се одржавали и балови, концерти, позоришне представе.

Прва пројекција филма у Београду 1896. године била је у кафани.

Временом је, услед продора кафића и ноћних клубова, стара српска кафана изгубила свој значај и шарм. Телевизија је заменила “огњиште” и постала место окупљања.

У кафићима се данас више једе и пије, склапају се пословни договори, а све мање се дружи.

Пророчки стога звуче рећи Станислава Винавера, написане пре Другог светског рата:

Улица још није убила кафану. Тај ће дан доћи. Све ће постати једна горостасна кафана, са шеталиштима, терасама, музикама, споменицима, басенима мириса, железницама, станицама за јело, кинематографским платнима усред цвећа, венаца и дрвећа, огласима и литературама, које висе изнад кућа, …и човеком, који себе више не тражи сам, јер је свугде — свугде..."

(Текст са интернета)

***

Долазе нам гости – пријатељи из Улма, у узвратну званичну и пријатељску посету.

Време је да им узвратимо за гостопримство и упознавање њиховог лепог града тако што ћемо им показати чиме ми располажемо.

Осим оног званичног дела, у коме ћемо им представити природне, културне и архитектонске лепоте престонице, ред је да их упознамо и са једном важном „институцијом“ у нашој култури – кафаном.

Наравно, Скадарлија се подразумева, како би колико-толико стекли увид у боемски живот, али биће ту још понешто.

Због тога сам се информисала о некадашњем значају ове „институције“. Сад је она сведена на иће и пиће, углавном (као што се каже у завршници овог чланка), и на уживање у староградској музици (и не само староградској), али је лепо знати како је све почело и чему је служило, јер тек тада одлазак у кафану уистину добија смисао.


Добро је

Сентиментално васпитање — Аутор trunsmoitren @ 21:08

http://www.dodaj.rs/f/2D/Kg/1qja2O36/putnik-u-svemiru2.jpg

(Слика са интернета) 

Живео једном један краљ и имао пријатеља који је говорио да је све што се дешава – добро.

Краљ се често расправљао са њим, тврдећи да није у праву. И пођу њих двојица једном у лов, а пријатељ, приликом

подешавања оружја из којег ће се пуцати, начини неки пропуст тако да краљ, приликом паљбе, остаде без палца.

Након тога, краљ му приђе и упита га:

- Да ли је и ово добро?

А пријатељ му одговори:

- Да.

Краљ се наљути и баци га у тамницу.

Прође неко време, а краљ поново оде у лов са својом пратњом, али их нападоше канибали. И поједоше све осим краља.

Канибали нису јели људе са дефектом (а краљ није имао палац), и пустише га.

Краљ оде да посети пријатеља, баци пред њега свој лук, клече и поче да моли за опроштај. А пријатељ му рече:

- Јеси ли се сад уверио да је све добро што се дешава?

- Како? – упита краљ. - Та послао сам те у затвор!

На то му пријатељ узврати:

- Да ниси то учинио, сад би и мене - као човека у твојој пратњи, појели канибали, а овако је све испало добро!

(Прича са интернета)

120-годишњица рођења И. Андрића

Сентиментално васпитање — Аутор trunsmoitren @ 21:55

http://www.dodaj.rs/f/3s/7s/39T40YDw/ivoandric-2012-gugl.jpg 

Србија је ове године обележила два јубилеја – 100 година од објављивања Андрићевог првог књижевног рада (у часопису “Босанска вила”) и 50 година откако је добио Нобелову награду, а данас и 120 година од његовог рођења. 

" Док год има мрака, има и сванућа!"

" Сви прави животи су лепи и тешки."

" Све су Дрине овог света криве; никада се оне неће моћи потпуно исправити, али и никад не смемо престати да их исправљамо."

" Само активни људи и њихова борбеност и безобзирност покрећу живот напред,

али га само пасивни људи и њихова стрпљивост и доброта одржавају и чине могућим и подношљивим."

Небо је над Београдом пространо и високо, променљиво а увек лепо; и за зимских ведрина са њиховом студеном раскоши; и за летњих олуја када се цело претвори у један једини тмурни облак који, гоњен лудим ветром, носи кишу помешану с прашином панонске равнице; и у пролеће кад изгледа да цвате и оно, упоредо са земљом; и у јесен кад отежа од јесењих звезда у ројевима. Увек лепо и богато, као накнада овој чудној вароши за све оно чега у њој нема и утеха због свега што не би требало да буде. Али највећи раскош тога неба над Београдом, то су сунчеви заласци. У јесен и у лето они су пространи и јарки као пустињске визије, а зими пригушени тмастим облацима и рујним маглама. А у свако доба године врло су чести дани кад се огањ тога сунца које залази у равници, међу рекама под Београдом, одбије чак горе у високој куполи неба, и ту се преломи и проспе као црвен сјај по разасутој вароши. Тада сунчано руменило обоји за тренутак и најзабаченије углове Београда и одблесне у прозорима и оних кућа које иначе слабо обасјава."

"Та жена се је звала Непомућена Радост Живота,

али то је у језику којим је моја душа говорила била једна једина звонка ријеч. 

С том женом сам урекао састанак, усред града, у по бијела дана.

Ја сам дошао. Она није дошла.

Чекао сам је. Чекао сам је најприје стрпљиво и весело, а онда све немирније и теже.

Сати су пролазили, а ја сам као уклет шетао на углу гдје ме је рочила невјерна жена.

Моје чекање је прелазило у очај.Заклињао сам се да ћу отићи не окренувши се, али сам се са угла враћао:

само још једном! И шетао сам поновно.

Стало ми се привиђати. Жена која је долазила имала је њен ход. Друга је ималa њену хаљину. У треће сам видио њен накит на врату.

Али ње, ње није било.

То је страшна жена. Ја мислим да она ужива у туђим мукама и да стотинама људи заказује у исти сат састанке

и да је на стотину углова чекају, носећи мучне сате као жеравицу у утроби;

она стоји, негдје на крају града, иза прозора,

и спокојна лица укочено проматра поља која се мраче. "


Момо о очекивању чуда

Сентиментално васпитање — Аутор trunsmoitren @ 21:40

http://www.dodaj.rs/f/21/zl/2E8saFeG/alisa628.jpg

(Слика са интернета) 

Стално се надам да ће се догодити чудо.

Сваког јутра будим се са осећањем да ће се догодити нешто невероватно лепо. Обично се и догоди. И када се не догоди, добро је да се то чека.

Ја сам господар свог чуда: лепо чудо о којем говорим зависи искључиво од мене. Оно се дешава на платнима на којима сликам. Када сте у тој причи, чуда су увек могућа.

Када станете пред празно платно, са четком и бојама поред себе, имате исте шансе какве је имао Тицијан, Моне, било ко. То је увек један квадрат белог платна и иста четка у руци.

Онда чекам да се догоди чудо, да се боје распореде на одређени начин који ће открити лепоту и суштину мог бивствовања на свету, који ће сведочити о неком обојеном тренутку мог живота и када мене више не буде, са зида нечије собе, не мора са музејског зида по сваку цену.

Ако направите чудо, оно ће увек бити чудо.

Ако ме питате да ли сам успео у том чуду, рећи ћу вам да, наравно, нисам. Али лепо га је очекивати.

 Момо Капор

(Национална ревија, бр.19)


Толстојев одговор

Сентиментално васпитање — Аутор trunsmoitren @ 11:08

Голубови, црни и бели 

(Слика са интернета) 

'Шта је са тобом, Лаве Николајевичу? Прилично добро проповедаш, али да ли и чиниш оно што проповедаш?'

Ово је крајње природно питање, питање које ми увек постављају, углавном га изговарајући победоносно, као да ће ми њиме запушити уста. 'Ти проповедаш, а како сам живиш?' Одговарам тада да ја не проповедам, да нисам у стању да проповедам иако то страсно желим. Ја могу проповедати само својим делима, а моја су дела рђава... И одговарам им тада да сам крив и зао, и достојан сваког презира због своје неспособности да постигнем добра дела.

У исто време, не због тога да бих се оправдао, већ због жеље да објасним недостатак своје истрајности, ја одговарам даље: 'Погледајте мој садашњи живот и упоредите га са прошлим, па ћете видети да ја покушавам да постигнем таква дела. Истина је да нисам испунио ни хиљадити део њих, и срамим се због тога, али ја сам омануо у испуњавању не због тога што сам то желео, већ зато што сам био неспособан. Поучите ме како да побегнем из мреже искушења која ме окружују, помозите ми и ја ћу их свакако испунити; чак и без те помоћи, ја желим и надам се да ћу у томе успети.

Нападните ме слободно, то и сам радим, али нападните радије мене него ли пут који следим и на који указујем свима који ме питају где мислим да се налази. Ако знам пут до куће, а пијан њиме ходим, је ли он због тога ишта мање прави пут до куће само зато што ја по њему посрћем? Ако то није прави пут, покажите ми други; али ако посрнем и изгубим стазу, морате ми помоћи, морате ме одржати на правој стази, као што сам и ја спреман учинити исто за вас. Немојте ме обманути, нека вам не буде драго што сам се изгубио, немојте узвикивати радосно: 'Погледајте га! Рекао је да иде кући, а ето га пузи у блату!' Не, немојте бити злуради, већ ми пружите помоћ и подршку.

Лав Николајевич Толстој, Трагање за Богом

(Са сајта "Знакови поред пута") 


Хармонија

Сентиментално васпитање — Аутор trunsmoitren @ 17:48

Сусрет природе и човека

(Слика са интернета) 

Посматрајте дрво у шуми! Видећете како његови листови, његове гране и његови корени раде хармонично да би развили његов живот.

Ниједан од његових цветова не тежи да засени друге, јер они знају да су лепи само у јединству са својим друговима. А ако их истргнете са гране, они ће увенути и умрети. 

Гледајте како плод мисли само на то да се сам преда, како би с љубављу испунио дело које му је наменило дрво које га носи!

Посматрајте делове свога тела: прсти раде са прстима, рука помаже руци, горњи зуб сарађује са доњим. Сваки део ради за добро целог тела.

Посматрајте капљицу воде изгубљену у океану чији глас доприноси великој песми таласа, а која такође има свој удео у лаганом и непрекидном раду који чини да се једног дана одроне громаде стена са обале.

Када то схватите, осетићете дубоку солидарност која сједињује сва бића; схватићете да су мисли и жеље које вас стављају насупрот и наоружавају једне против других у ствари само варљива илузија и да се зло које се наноси другима чини самом себи, свом суштинском бићу, које је само делић једне велике целине свих бића света.

Пјер Сале


Powered by blog.rs