Trun smo i tren

Србија је ове године обележила два јубилеја – 100 година од објављивања Андрићевог првог књижевног рада (у часопису “Босанска вила”) и 50 година откако је добио Нобелову награду, а данас и 120 година од његовог рођења. 

" Док год има мрака, има и сванућа!"

" Сви прави животи су лепи и тешки."

" Све су Дрине овог света криве; никада се оне неће моћи потпуно исправити, али и никад не смемо престати да их исправљамо."

" Само активни људи и њихова борбеност и безобзирност покрећу живот напред,

али га само пасивни људи и њихова стрпљивост и доброта одржавају и чине могућим и подношљивим."

" Небо је над Београдом пространо и високо, променљиво а увек лепо; и за зимских ведрина са њиховом студеном раскоши; и за летњих олуја када се цело претвори у један једини тмурни облак који, гоњен лудим ветром, носи кишу помешану с прашином панонске равнице; и у пролеће кад изгледа да цвате и оно, упоредо са земљом; и у јесен кад отежа од јесењих звезда у ројевима. Увек лепо и богато, као накнада овој чудној вароши за све оно чега у њој нема и утеха због свега што не би требало да буде. Али највећи раскош тога неба над Београдом, то су сунчеви заласци. У јесен и у лето они су пространи и јарки као пустињске визије, а зими пригушени тмастим облацима и рујним маглама. А у свако доба године врло су чести дани кад се огањ тога сунца које залази у равници, међу рекама под Београдом, одбије чак горе у високој куполи неба, и ту се преломи и проспе као црвен сјај по разасутој вароши. Тада сунчано руменило обоји за тренутак и најзабаченије углове Београда и одблесне у прозорима и оних кућа које иначе слабо обасјава."

"Та жена се је звала Непомућена Радост Живота,

али то је у језику којим је моја душа говорила била једна једина звонка ријеч. 

С том женом сам урекао састанак, усред града, у по бијела дана.

Ја сам дошао. Она није дошла.

Чекао сам је. Чекао сам је најприје стрпљиво и весело, а онда све немирније и теже.

Сати су пролазили, а ја сам као уклет шетао на углу гдје ме је рочила невјерна жена.

Моје чекање је прелазило у очај.Заклињао сам се да ћу отићи не окренувши се, али сам се са угла враћао:

само још једном! И шетао сам поновно.

Стало ми се привиђати. Жена која је долазила имала је њен ход. Друга је ималa њену хаљину. У треће сам видио њен накит на врату.

Али ње, ње није било.

То је страшна жена. Ја мислим да она ужива у туђим мукама и да стотинама људи заказује у исти сат састанке

и да је на стотину углова чекају, носећи мучне сате као жеравицу у утроби;

она стоји, негдје на крају града, иза прозора,

и спокојна лица укочено проматра поља која се мраче. "