Trun smo i tren

Оно што краси пустињу...(15)

Египат је... — Аутор trunsmoitren @ 19:31

http://www.dodaj.rs/f/1v/Tk/36vFAhp0/beduinsko-selo-pas.jpg 

Бедуинско село остало је за нама, али не и све што му је припадало. Наиме, при одласку нам се придружио и пас које је живео у том селу. Пратио нас је дуго, дуго, све до једног бунара који је, наравно, био без воде, али је мене фасцинирало то што он уопште постоји у пустињи.

Прочитала сам негде да бедуини сматрају пса нечистом животињом, те да се чак може догодити да умре од глади, пошто не желе да то мало хране што имају деле са бићем које сматрају носиоцем зла.

Каква неправда према животињи коју ми, Европљани, сматрамо оличењем верности и која се, ето, и тамо, хиљадама километара далеко од наших домова, понаша као пријатељ и љубазни домаћин који испраћа госте!

Да сам га видела пре тзв. ручка, бар би се најео хлеба, а овако смо се растали размењујући само тужне погледе.

Остао је да лежи недалеко од бунара, као да је ту била граница преко које се не сме прећи.

http://www.dodaj.rs/f/k/Je/4OEgs0C/beduinsko-selo-bunar.jpg

Гледајући у том правцу, обухвативши погледом и њега и бунар, мислила сам на свог пријатеља Малог принца:

Увек сам волео пустињу. Човек седне на неку пешчану дину. Не види ништа. Не чује ништа. Па ипак нешто светлуца у тишини…

-Оно што краси пустињу - рече Мали принц - то је што се у њој негде скрива бунар.

Изненада схватих ово тајанствено светлуцање песка. Кад сам био мали становао сам у једној старој кући, за коју се причало да је у њој закопано благо. Наравно, нико га никад није нашао, а можда га чак није ни тражио, али је њиме била зачарана цела кућа. Моја кућа је дубоко у себи скривала једну тајну…

-Да - рекох Малом принцу - било да је у питању кућа, звезде или пустиња, оно што чини њихову лепоту невидљиво је![1]

http://www.dodaj.rs/f/2d/E2/42FyW6mG/beduinsko-selo-aligator.jpg 

Поглед ми се зауставио на стени испред нас. На њој је била сасвим видљива и упечатљива, уклесана у камен глава алигатора чије је отворено око будно пратило пролазнике.

Падало је вече на пустињу. Након краће шетње стигли смо у један ограђени простор. Са његове десне стране пружале су се огромне планине, испред којих се налазила импровизована бина, а недалеко од ње - у полукруг постављене клупе и столови. Опрали смо руке (љубазни домаћини су нам поливали), а онда смо прилазили импровизованом ресторану, где је  свако је узимао шта је хтео.

http://www.dodaj.rs/f/5/k5/23g0GNKk/beduinsko-selo-vecera-de.jpg

http://www.dodaj.rs/f/2f/O6/1ih5Y8Qi/beduinsko-selovecera.jpg 

Пиринач, салата, пилетина, поврће, воће, сокови и вода – то је био садржај наше вечере у којој смо, усред пустиње, уживали слушајући музику и посматрајући плес трбушне плесачице и окрећућег дервиша.

Неколико вечери пре тога први пут сам видела окрећућег дервиша - плесао је у „Гаражи“, сали за забавне садржаје при хотелу, где су се приказивали скечеви, играло се и певало или само пило, по потреби.

Остала сам без даха. Сетила сам се да сам, проучавајући својевремено грађу о дервишима мевлевијског реда, реда коме је припадао и Селимовићев Ахмед Нурудин, читала о суфи дервишима и њиховом плесу, само што тада нисам могла ни да замислим да тај плес изгледа онако како је изгледао на тој малој позорници у Хургади, претвореној у чудесни светлећи покретни празник.

Дервишов плес трајао је петнаестак минута, а он се све то време окретао, непрестано држећи и вртећи у рукама разне предмете: кругове или покретне делове светлеће, слојевите хаљине, које је скидао један по један са себе не престајући да се врти.

http://www.dodaj.rs/f/2B/Q2/1EPkgL8E/beduinsko-selo-dervis.jpg

„Суфи понекад игра, али док игра, у његовом центру остаје апсолутно непокретан – центар циклона.

Плес је циклон, цело његово тело је у покрету, флуидно је, динамично, али у центру свест пребива у тишини, неузнемирена и прибрана. Споља се може само научити вежба. 

Споља се не може никада открити шта се дешава у плесачу. А права прича је унутра.“ [2]

Иако је и овај, „пустињски“ дервиш био добар, никако се није могао упоредити са претходним, "нашим", како сам звала онога кога смо гледали у хотелу, или, ако би се морало, то би било као поређење чигре и лопте коју је неко завртео.

Док је плесао, пустиња је све више тонула у мрак, а његов плес осветљавали су само рефлектори.

Део забаве биле су и наргиле. На сваки сто је донета по једна, а водич је сваком путнику дао по један у целофан увијен пластични писак, како би свако увлачио дим кроз свој. Пошто никада раније то нисам пробала, удахнула сам неколико пута и, за дивно чудо, тај воћни мирис и укус ми се допао. Освежио ме је. Чак сам се носила мишљу да купим једну наргилицу за успомену, али схвативши да не припадам том свету и да не бих имала с ким да уживам у тој врсти порока – одустала сам.

http://www.dodaj.rs/f/1h/TG/31fzdWxU/safari-mladenci-i-ples.jpg

У мраку више нисам могла да разлучим врх планине, на коме сам само ја видела огромног, уклесаног мушкарца како седи испред дугокосе девојке чије су руке пуне поклона, те ћаскају. Тој каменој "композицији" дадох тајни назив „Младенци“..

Узалуд сам убеђивала мајку да је то то. Један фина госпођа ми је, да ли из куртоазије или зато што је имала исти поглед на свет као ја, рекла да и она види исто, и да свуда по Египту постоје у камену уклесани дивови, што откривени што неоткривени, налик на оне у Луксору.

Лепо је, романтично и неизбежно размишљати о тајанственим грађевинама, догађајима и могућностима усред пустиње, док топли песак упорно голица стопала...и машту...

Виолета Милићевић 

http://www.dodaj.rs/f/2q/FD/4t9N36JG/mladenci33.jpg 


[1] Антоан де Сент-Егзипери, Мали принц

[2] Ошо, Савршен учитељ 


Будите радосни!

Илустрована поезија и проза — Аутор trunsmoitren @ 18:36
http://www.dodaj.rs/f/45/je/9tjl8bI/budite-radosni1.jpg

Powered by blog.rs