Trun smo i tren

Речи - Зорица Аћимовић

Пријатељи — Аутор trunsmoitren @ 16:23
http://www.dodaj.rs/f/2z/13n/4xyNkyaU/reci-zoricar.jpg

Сафари: посета бедуинском селу - камиле, квадови и мали врт (13)

Египат је... — Аутор trunsmoitren @ 13:18
 
Џипови су се зауставили на улазу у мало бедуинско село.

Водич нам је дао сендвиче (на страну што у таквом амбијенту нико не сања о неком богатом ручку, али то што смо добили а што се звало ручком, било је безобразно мало: кифла намазана танушним слојем маргарина и џема), а један дечачић нас је послужио топлим чајем из плеханих шољица, старих и улубљених, са којих се боја скинула на многим местима. Чај из његових вредних, малених руку био је, наравно,врло укусан, без обзира на сумњиву чистоћу лончића чији је задатак био да изигравају шоље.

http://www.dodaj.rs/f/3i/Tw/1TrZEQal/safari-soljice.jpg
Иза шатора су нас чекале камиле, седећи на песку, са коленим изљуштеним од толиког седања и устајања. Њихови власници су држали повоце и, након што бисмо сели у седло, подизали су руке, на шта би камиле почеле да устају. Тај је део најстрашнији. Док је камила устајала на ноге лагане, храбри јахач на њој (звани ја) питао се хоће ли направити двоструки салто (мортале) напред, назад или са стране, а вероватноћа за све ове спонтане „акробације“ била је подједнака.  

Срећом, чврсто сам се држала у седлу и све је добро прошло. Чак сам успела и да направим (овај) снимак који показује да ништа нисам измислила;-). Понеки врисак иде у рок службе, тј. јахања, и сматра се предвидљивом и нормалном реакцијом.

Након узбудљивог круга на камили, уследила је посета "кухињи"; тј. женама које су спремале храну. Ту нам је водич објаснио да у бедуинском селу свако има своје задужење и да су те две жене задужене за оброке. Оклагијом су развлачиле тесто као за повећу тортиљу коју би пекле на плотни, онако како су то чиниле и наше баке. Потом је свако од нас узео део тортиље и оставио бакшиш.

Женама су се виделе само црне као гар очи, и руке. Све друго је било прекривено. По очима се видело да су младе.

И деца су имала на себи дуге хаљине, што није само ствар обичаја, већ је и практично решење, с обзиром на јако сунце.

http://www.dodaj.rs/f/g/cs/7YlkSYJ/safari-beduinka.jpg 

Уследила је вожња кроз пустињу. Нисам се усудила да возим први „кабрио“ који нам је дат, али је Раша, мој друг који је на летовање дошао са женицом, био врло љубазан па ме је возио један круг.

Возила су поскакивала по неравном терену, прашина се дизала небу под облаке, понеко је и претицао друге, мада се већина трудила да остане на оном месту на коме се задесила у старту.

http://www.dodaj.rs/f/1j/IQ/3KCJz5AB/safari-kvadovi.jpg 

 

Кад су дошли квадови на ред, и одлазак дубље у пустињу, одважила сам се и узела волан у руке. То је била авантура по мојој мери! Победила сам све своје страхове!
Команда је била једноставна: кочнице су биле тамо где се и иначе налазе, а брзина се повећавала и смањивала притиском палца десне руке. Возила су се на оној температури брзо грејала, али су издржала двадесетак минута без стајања, након чега смо, далеко од почетне позиције, сви стали да се мало охладе пре него што смо се окренули и кренули назад.

То је био призор! Са свих страна около планинчине, у средини три колоне возила, изнад нас ужарена лопта чији врели сјај бије право у очи, а испод - само песак и камење! Дође ми да плагирам Ћосића и да кажем: За мном су горели песак и пут;-). Душу дало за писање писменог задатка на чувену тему „Зрно песка из профила“!

Једино што ми се није допало је чињеница да је мотор био толико врућ те је пара која је из њега излазила непрестано пекла наша стопала.

Жао ми је што нисам понела апарат, јер су нам рекли да оставимо све ствари у селу, код оних у којима није било авантуристичког духа, иначе бих сигурно направила и сама неку слику са позиције возача, слику која би дочарала и тај део авантуре.

http://www.dodaj.rs/f/41/5i/4cnzdOcc/safariruke.jpg 

Након вожње, руке су ми биле црне као да сам радила у ауто-механичарској радњи, али сам била презадовољна. Иако је возило све време, у зависности од брзине, поскакивало сад више- сад мање по таласастом песковитом пустињском пространству, то је заиста био незабораван доживљај.


(Ово није мој видео-запис, али приказује како изгледа вожња квадовима)

Десно од паркинга за квадове налазио се мали зоолошки врт. У њему смо видели ноја, неколико врста змија и гуштера и велику корњачу коју су многи хранили зеленом салатом.

Лепо је видети их иза стакла, али без тог стакла нешто не бих волела да се срећемо.;-)

Виолета Милићевић 

http://www.dodaj.rs/f/1i/pe/cszHFbB/safari-zoo2-.jpg

http://www.dodaj.rs/f/27/YS/HTwYPrr/safari-zoo1.jpg

http://www.dodaj.rs/f/2S/Xw/1Nr1NAYw/safari-zoo3.jpg 


Сафари: џипови, фатаморгана и ужарена дина (12)

Египат је... — Аутор trunsmoitren @ 00:44

 http://www.dodaj.rs/f/2m/8S/2dvNSI4t/safari-dzipovi.jpg

Обавезно иди на сафари!“, рекла ми је Биља, коју сам неколико пута звала како бих од ње добила потребне информације о must see у Египту. „Не пропусти вожњу квадовима!“, додала је, убеђујући ме да слободно седнем у то чудно возило звано квад и сама га возим, без обзира на мој страх од вожње, који је у међувремену нарастао као брдо.

На сафари се, иначе, иде џиповима чији возачи у договорено време чекају путнике испред хотела.

Чим смо напустили град и угледали пустињу, авантура је почела.

Наш возач је возио онако како нико од нас није ни замишљао да се може возити. Истина, сви су возачи брзо возили, јер им је познато колико то утиче на адреналин авантуре гладних туриста, али онај наш – није што је наш, али је стварно тако ;-))) - био је сасвим посебан. „Тек ћете се ви чудити!“ – што би рекао Лаза.

Састали смо се на месту које су водичи унапред уговорили са нашим возачима, негде усред пустиње, и ту су нам возачи, водичи и њихови помоћници везали мараме на арапски начин. Речено је да цело лице мора да нам буде покривено (наочаре ће штитити очи, наравно) како бисмо избегли да нам песак улази у очи или се лепи за лице. 

Fatamorgana

Са тог места смо могли да видимо фатаморгану (која, нажалост, није тако уочљива на мојим снимцима, али ко има машту – нека јој пусти на вољу). Илузија је била толико савршена да бих и сама, да нисам била окружена толиким људима, сигурно пошла ка тој непостојећој води, чврсто убеђујући себе, упркос разуму и ономе што знам о појави фатаморгане усред пустиње, да ћу моћи је додирнем и оперем прстиће у њој.

Ту нам је Тања, наш водич, испричала причу о Мухамеду и његовој мајци која се такође нашла у пустињи и чије је чедо било жедно па је мајчинска љубав учинила чудо - да једна фатаморгана ипак не буде само то, већ да се претвори у извор...

Тања, иначе наша жена удата за Египћанина, по сваку цену је желела на нагласи колико је поштовање мајке важно у исламу, и колика је моћ мајчинске љубави.

Mama suvozac

Авантура је настављена. Наш возач је возио као Шумахер, а ми смо све у шеснаест поскакивали са својих седишта и повремено, кад би нам дао знак или кад бисмо проценили да је за то време, подизали бисмо руке окрећући дланове ка крову џипа, како бисмо спречили ударац главом о кров, или га бар амортизовали.

Са цд-а је одјекивала врло брза и ритмична музика, а рефрен у коме се бесомучно понављало „оли, оли“ орио се у комбију.

Моја мајка, седећи на месту сувозача, повремено нас је, запрепашћена и озбиљно забринута за свој живот, као и за животе свих сапутника, засмејавала својим спонтаним кометарима. Два млада пара Црногораца и Црногорки и ја, убеђени да смо у добрим рукама, ниједног тренутка нисмо бринула за своје животе, без обзира што је возач достизао неке невероватне брзине а онда се изненада заустављао на врху стене или дине како би видео наше реакције и чуо крике, а онда настављао да се тако игра и, рекла бих, ужива у нашем узбуђењу.

Замислите да се у року од тридесетак минута неколико пута нађете на литици на коју се ауто попне, застане на средини па са ње брзо сиђе, па се опет брзо попне на другу, па ту застане тек да помислите да ће се сад претурити, па сиђе, и тако стално, док се за вама диже облак прашине и не видите ништа осим песка и камења!

Lavlja glava u kamenu

Наш возач, осим што нас је лудо возио, засмејавао, давао ритам и певушио, указивао би нам на призоре које смо, у незнању, могли да пропустимо.

Нећу заборавити тренутак кад ми је, усред вожње, затражио апарат како би сликао оно што је претходно показао свима, а пошто сам ја седела у ћошку ваљда је  помислио да нисам то могла да видим - главу лава у стени. Срећом, мом будном оку тај „детаљ“ није промакао, па нисам остала ускраћена за фотографије.

Следећа „станица“ била нам је огромна пешчана дина, са чијег је врха требало да се спустимо у  подножје, где су били паркирани џипови. Ту сам се горко кајала што нисам упамтила Биљин савет да ни случајно не пођем на сафари без патика и чарапа.

Песак је био врео толико да ми се чинило да ће ми остати опекотине на свим местима на којима ми додирне кожу. Да зло буде веће, имала сам црвене сандалице са каишићима око чланака који су остали на свом месту и након што се део испод стопала изврнуо и одвојио од ногу, због чега су ми стопала додиривала тај паклено врели песак, те сам брзином светлости, да се не бих саплела о каишиће, морала и њих да се отарасим, и са сандалама у руци, тако боса, претрчим пола дине готово лебдећи на том ужареном песку, на тој бодљикавој ватри, након чега је уследио аплауз.

Свему томе претходило је једно Веркино неславно урањање у песак, оног тренутка кад се прекинуо ланац руку, па је била разапета између напред и назад (јер су „паметни“ водичи смислили да се цела група држи за руке приликом силаска, што није било идеално решење, с обзиром на то да су млади појурили из све снаге и брзине, а старији то нису могли да испрате, па је дошло до незгода, али мислим да је она најгоре прошла јер није одмах ни схватила шта се догодило, а песак је био немилосрдно врео).

   Na vreloj dini

Силазак је снимао и камерман, али када сам, после силних перипетија, дошла до тог цд-а, на њему се није видео тај величанствени зарон, из простог разлога што смо за камермана сви били ситни, као мрави, а није на време уочио тај спектакл. Ми, који смо тамо били, свакако га нећемо заборавити, без обзира што га камера није овековечила. 

Виолета Милићевић 


Powered by blog.rs