Trun smo i tren

Водич нам је дао сендвиче (на страну што у таквом амбијенту нико не сања о неком богатом ручку, али то што смо добили а што се звало ручком, било је безобразно мало: кифла намазана танушним слојем маргарина и џема), а један дечачић нас је послужио топлим чајем из плеханих шољица, старих и улубљених, са којих се боја скинула на многим местима. Чај из његових вредних, малених руку био је, наравно,врло укусан, без обзира на сумњиву чистоћу лончића чији је задатак био да изигравају шоље.

Срећом, чврсто сам се држала у седлу и све је добро прошло. Чак сам успела и да направим (овај) снимак који показује да ништа нисам измислила;-). Понеки врисак иде у рок службе, тј. јахања, и сматра се предвидљивом и нормалном реакцијом.

Након узбудљивог круга на камили, уследила је посета "кухињи"; тј. женама које су спремале храну. Ту нам је водич објаснио да у бедуинском селу свако има своје задужење и да су те две жене задужене за оброке. Оклагијом су развлачиле тесто као за повећу тортиљу коју би пекле на плотни, онако како су то чиниле и наше баке. Потом је свако од нас узео део тортиље и оставио бакшиш.

Женама су се виделе само црне као гар очи, и руке. Све друго је било прекривено. По очима се видело да су младе.

И деца су имала на себи дуге хаљине, што није само ствар обичаја, већ је и практично решење, с обзиром на јако сунце.

Уследила је вожња кроз пустињу. Нисам се усудила да возим први „кабрио“ који нам је дат, али је Раша, мој друг који је на летовање дошао са женицом, био врло љубазан па ме је возио један круг.

Возила су поскакивала по неравном терену, прашина се дизала небу под облаке, понеко је и претицао друге, мада се већина трудила да остане на оном месту на коме се задесила у старту.

Кад су дошли квадови на ред, и одлазак дубље у пустињу, одважила сам се и узела волан у руке. То је била авантура по мојој мери! Победила сам све своје страхове!
Команда је била једноставна: кочнице су биле тамо где се и иначе налазе, а брзина се повећавала и смањивала притиском палца десне руке. Возила су се на оној температури брзо грејала, али су издржала двадесетак минута без стајања, након чега смо, далеко од почетне позиције, сви стали да се мало охладе пре него што смо се окренули и кренули назад.

То је био призор! Са свих страна около планинчине, у средини три колоне возила, изнад нас ужарена лопта чији врели сјај бије право у очи, а испод - само песак и камење! Дође ми да плагирам Ћосића и да кажем: За мном су горели песак и пут;-). Душу дало за писање писменог задатка на чувену тему „Зрно песка из профила“!

Једино што ми се није допало је чињеница да је мотор био толико врућ те је пара која је из њега излазила непрестано пекла наша стопала.

Жао ми је што нисам понела апарат, јер су нам рекли да оставимо све ствари у селу, код оних у којима није било авантуристичког духа, иначе бих сигурно направила и сама неку слику са позиције возача, слику која би дочарала и тај део авантуре.

Након вожње, руке су ми биле црне као да сам радила у ауто-механичарској радњи, али сам била презадовољна. Иако је возило све време, у зависности од брзине, поскакивало сад више- сад мање по таласастом песковитом пустињском пространству, то је заиста био незабораван доживљај.

(Ово није мој видео-запис, али приказује како изгледа вожња квадовима)

Десно од паркинга за квадове налазио се мали зоолошки врт. У њему смо видели ноја, неколико врста змија и гуштера и велику корњачу коју су многи хранили зеленом салатом.

Лепо је видети их иза стакла, али без тог стакла нешто не бих волела да се срећемо.;-)

Виолета Милићевић