Trun smo i tren

Излож(б)ите се, молим (илити: хомо хомини хомић)

У почетку беше реч — Аутор trunsmoitren @ 15:52
 http://www.dodaj.rs/f/6/4W/2Y6rF7IN/stanje-nacije.jpg 
(Слика са интернета) 

У мојој малој, поносној земљи на брдовитом Балкану отворена је једна изложба. Отворили су је неки много поносни људи. Они се поносе, а мене обузима стид.

 

У име тобожње уметности и уметничке слободе ова изложба вређа пре свега верска, а потом и национална  осећања бројних становника земље у којој је отворена: ово прво зато што су највеће светиње, Бог, Богочовек и Богородица, извргнуте руглу, а ово друго - зато што се изложба догодила у мојој отаџбини и у граду коме припадам више него било ком другом на свету.

 

Волим своју отаџбину и домовину (и те две помало старомодне и све ређе коришћене речи) зато што има традицију, зато што је православна и зато што, како каже Љ. Симовић,"није шака пиринча да је позоба свака врана".

Волим и оне неписане, Божје законе који постоје откако постоји човек и откако нам је Бог дао слободу избора. И ја сам изабрала.

 

У мојој домовини верује се у Бога и у човека, а то подразумева и веру у спајање две раздвојене половине, мушку и женску, које се стапају у љубавном чину како би дале Богу Божје и цару царево.

 

Вера у Бога, наравно, проповеда љубав: љубав према Богу, а то значи и љубав  мушкарца и жене, пре свега супружничку љубав, љубав према деци, пријатељима, човеку уопште, природи.

Љубав према Богу, међутим, искључује истополне бракове, јавно промовисање разврата и парадирања те врсте.

Прави верник, чак и ако не иде редовно у цркву, али осећа присуство Бога свуда, гнуша се истополне љубави и не може је ставити у исти ранг са љубављу према особама супротног пола. Заправо, може, све до тренутка кад тај однос прерасте у сексуални, али после тога – не.

 

Без обзира што хомосексуалне склоности одувек постоје, никада та "популација" није оволико нападала традиционалне, исконске вредности човечанства, и никада јој политика и медији нису у овој мери помагали. Ми, у чијим рукама нису медији, о томе можемо се изјашњавамо ређе и тише.

 

Радост једног хришћанина, муслимана, Јевреја и осталих верника не подразумева медијску промоцију, већ лично задовољство које верујући човек  осећа због сједињења са Богом, због чега не захтева оглашавање на сва звона нити организовање којекаквих парада, jер љубав није парада, нарочито не парада на којој се велича истополна љубав.

 

Актуелни заговорници тзв. демократских вредности (они који, говорећи о слободи, уништавају свет физички, економски и морално) замењују тезе и провоцирају људе који желе да живе онако како су живели њихови преци, бранећи породицу и достојанство. 

 

Зар није један од највећих проблема данашњице то што господари света промовишу власт мањине над већином, примењујући оно познато "завади па владај", тако што омогуће да свуда завлада мањина (коју држе у шаци)? 

Принцип је једноставан: од јабуке се одузме један гриз (пре него што се претвори у залогај), завади се са остатком јабуке и одреди се да тај гриз управља оним већим делом?

Проста рачуница, без обзира што ту нема логике, морала, смисла, зар не?

И то се онда сматра храброшћу и подвигом.

 

Храбро је – зар?- признати да си другачији, макар пропагирао накарадне вредности.

Дођи јуче па да ти поверујем!

 

Храброст је, кажу, признати да си геј или лезбејка.

 

А шта ако ниси храбар, тј. ако ниси геј?

Стиди се и ћути ако ниси модеран и храбар да волиш особу истог пола! Шејм он ју!

 

Шта ћу, онда, на пример ја, која нисам толико храбра па сам стрејт, кукала ми мајка, и не сматрам да је нека храброст признати свету своје хомосексуалне аспирације?!?

 

Ја, ето, мислим, да то није храброст, већ егзибиционизам. Или, можда, и јесте  храброст, али ако то признаш онима које поштујеш, а не тамо неким Америкама, Европи, разним унија(ти)ма и њиховим саветима који ће здушно да те бране од твојих "примитивних" и недемократски настројених сународника, па макар и бомбама или отимањем свете земље.

 

Зар нису једнако храбри кад другима признају истину и они који воле некога ко им по годинама или по социјалном статусу не приличи?

Зар није храбра, на пример, жена која признаје своју љубав према знатно старијем или знатно млађем мушкарцу или према некоме ко је ожењен?

Зар није храброст признати да нема љубави у браку, уколико је тај брак склопљен на брзину или због других? 

Зар није храброст прекинути било коју фарсу?

Зар није једнако храбро рећи да није уметност оно што вређа морал?

Зар није једнако храбро рећи истину у очи онима који бране и намећу другима лаж?Зар није храброст волети искрено и непрорачунато? 

Зар није храброст не возити скупа кола, не облачити фирмирану гардеробу, не заводити никога из чистог хира или због рецке, не обмањивати никога због сопствене добити, и то у свету у коме се све мери скупим колима, фирмираном гардеробом, изиграним осећањима и злоупотребљеним поверењем? 

 

Зар данас није највећа од свих храбрости - живети мирно, часно и поштено, и то од сопственог рада?

 

Нико не брани никоме да у своја четири зида води љубав с ким хоће и како хоће, све у шеснаест - уз кама сутру, фенг шуи, тумачење хороскопа, медитирање, шармирање, са или без шампањца!

Љубав није естрада, већ интимни чин. Све телесно што се дешава између два бића која воде љубав - треба да виде само они и - Бог, и нико више.

Све друго је егзибиционизам, лечење фрустрација и комплекса. Зато и постоји јавни морал, који је успостављен ради очувања људског достојанства. А људско достојанство је лепо. Нешто најлепше у човеку.

 

Лепота је  врхунска вредност и у уметности. Лепота са великим Л.

 

Обожавање Лепоте никоме не ускраћује право да призна како је лепота присутна и у бићима истог пола. 

Елизабет Тејлор, Ава Гарднер, Софија Лорен, Моника Белучи и многе друге познате и непознате жене изазивале су безброј пута у мени дивљење, могла бих рећи и занос.

«Како су Бог, Природа и родитељи били издашни стварајући такву телесну лепоту!», често би ми пролазило кроз главу. »Боже мој, могла бих сатима да гледам та лица или тела, исто као што посматрам море, планину прекривену снегом, житна поља како се таласају, или пак лице, руке или очи мушкарца због којег ми се, како би то Ракић рекао, "сваки живац растресе и надме и осећају надођу ко плима», па «затрепери сва моја снага". Могла бих сатима да горим и да не жалим што ћу изгорети. 

 

Но, опијеност нечијом лепотом није исто што и сексуална жеља за њим, а камоли сам сексуални чин, и ту почиње разлика између мене и оних који бране свим силама ове срамне параде у чији су назив уденули и дивну реч - понос, која би се, да је људско биће, ни крива ни дужна себе постидела.

 

Мој понос је другог кова. Ја се, ето, поносим тиме што сам део већине у Србији, оне већине која је против парада. Део већине, али не део масе, јер маса не мисли својом главом, већ део оне већине која је привржена тлу са којег потиче, његовим коренима и традицији, његовом моралу, и која не тражи друго небо и друго сунце.

То значи да већински део становништва ове земље сматра срамотном и тзв. параду поноса и изложбу тзв. уметнице којој ништа није свето, па ни уметност којом је дошла да и нас просветли.

Ако ћемо право, ни Микеланђело ни Леонардо, чије је опредељење, кажу, било  хомосексуално, нису се подсмевали Богу нити су га представљали као хомића, већ су стварали у његову славу, и остали су упамћени највише по уметничким делима на којима су призори из Библије.

На тим сликама, цртежима и скулптурама нема богохуљења, већ само дивљења Божјем делу – природи, људима, грађевинама.

Зато су они и данас, и увек ће бити – велики уметници, за разлику од «уметника» чији Христос носи штикле и чија је Богородица представљена као блудница.

 

Нека ти уметници стичу слободу у земљама у којима Бога више нема, јер су га сахранили! Ако има таквих земаља, нека тамо излажу јер, како рече Достојевски, «тамо где нема Бога, све је дозвољено», па и оваква уметничка слобода, коју својим присуством не ограничавају нити понижавају српски полицајци.

За такве уметнике и њихове обожаваоце двери Србије су затворене.

Свет им је – гле милине, ширине и слободе!- отворен, и ја им желим срећне путе! Нема љутиш!

 

А ја ћу остати у Србији у којој су пожељне изложбе класичних школа и понеке модерне, изложбе чије поставке не вређају ни човека ни уметност на какву смо навикли – јер уметност и постоји да би у нама будила оно што је најплеменитије и најлепше.

 

Ово је земља у којој дете има два родитеља, и ниједно од њих не ословљава са «родитељу», већ са «мајко» или «оче», или пак, савременије, «тата» и «мама», и тако треба и да остане, па макар цео свет, у име тзв. равноправности полова, избрисао из својих речника те две најчудесније речи за ословљавање бића која су једино способна да природним путем продуже људску врсту.

 

Ово је Србија, драги Срби!

Ово је земља у којој су рођени и којој су мишљу и срцем припадали Свети Сава, кнез Лазар, деспот Стефан Лазаревић, владика Николај, краљ Петар, Никола Тесла, Михајло Пупин, Милутин Миланковић, Мирослав Антић, Десанка Максимовић, Новак Ђоковић...

Ово је земља у којој је рођен и онај који је дозволио да хришћанство смени многобоштво и обожавање идола - цар Константин.

 

У овој земљи нису рођени они чију мисао и стваралаштво заиста ценим и чијој се уметности, генију или лепоти бескрајно дивим: ни Сократ, ни Платон, ни Александар Велики, ни Микеланђело, ни Леонардо, ни Оскар Вајлд, ни Артур Рембо, ни Чајковски, ни Пол Верлен, ни Шекспир, ни Лорка, ни Одн, ни Алмодовар, ни Бој Џорџ, ни Фреди Меркјури, ни Елтон Џон, ни Рики Мартин, ни Киану Ривс, ни Кенан Имирзаглиоглу, ни Сапфо, ни Џоди Фостер, ни Вирџинија Вулф...

 

У овој земљи нису рођени ни Клинтон, ни Обама, ни Вестервеле, ни Меркелова, ни Саркози, ни Ештонова, ни Мејџори, ни ини.

 

Ову земљу волели су К. Јиречек, Ј. В. Гете, А. де Ламартин, браћа Грим, А.С. Пушкин, Л. Ранке, Х. К. Андерсен, В. Иго, М. Горки, С. Бекет, Г. Аполинер, А. Рајс, пуковник Н. Рајевски, Ф. Д`Епере, П. Хандке, О. Фрајзингер...

 

Ово је земља која је одувек кућа на путу и као таква, бременита недаћама.

 

И ја је волим. Свим срцем. Такву каква јесте.

 

Волим је јер трпи и оно што мора и оно што не мора; и оне који је воле и оне који је не воле; и оне који је псују и оне који је величају; и оне који би да оду а никад неће отићи и оне који би да у њој оставе кости; и оне који је унапређују и оне који је уназађују; и оне који је куну и оне који је благосиљају; и оне који је бране и оне који је нападају; и оне који се воле и оне који се мрзе; и оне који је уништавају и оне који је спасавају; и оне који је насељавају и оне који је расељавају; и оне који су другима вуци, и оне који су другима људи, и оне који су другима – други.

 

Избор постоји, у сваком случају.

Без обзира да ли сматрате да је хомо хомини лупус или је хомо хомини – хомо (једна наша пословица управо тако гласи - да је човек човеку човек, за разлику од оригиналне, латинске, која каже да је човек човеку вук), једно је извесно: хомо хомини хомић нон ест.


Powered by blog.rs