Момо Капор о Улици краља Петра Првог
Кад год неко оптужи Београд за наводну нетрпељивост ка другим народима, верама и језицима, дође ми да га ухватим за руку и поведем до једне, на први поглед сасвим обичне улице, у којој ће много научити о толеранцији.
То је Улица 7. јула, која се све до после рата звала улицом Краља Петра Првог, како се и данас поново зове.
Улица краља Петра, на известан начин, спаја две реке: са њеног почетка види се питома, домаћа Сава – на њеном завршетку осећа се европски дах белосветског Дунава. Две реке и једна улица инаџијски пребачена преко хрбата града, као напети лук између две цивилизације...
Најпре, ту нам је Саборна црква, коју је 1845. подигао кнез Милош, а извели је панчевачки мајстори у барокном стилу, за 31.000 сребрних форинти.
Патријаршија и Теолошки факултет заокружују портрет овог српског Загорска – центра православља у нашим крајевима.
Одмах преко пута, налази се трошна старинска крчма, којој је нимало побожни власник, дао у своје време име „Код Саборне цркве“ на шта су се црквени оци побунили и скинули ту бласфемичну фирму, тако да се од тада, па све до данас, зове најчудније на свету - „?“, јер се газда питао какво име да јој да.
Код „Знака питања“, иначе седе не мање чудни гости, последњи београдски боеми, млади уметници и студенти оближњег Факултета примењених уметности.
Специјалитет куће: кувана ракија и вино, салата од киселог купуса, пихтије и држање за руке са младим уметницима у дангубљењу.
Тачно на оном месту, где отмена Кнез Михаилова пресеца Улицу краља Петра, стајао је некада легендарни Пеливанов хан (данашња „Снежана“), са удобним миндерлуцима, пространим шиљтетима, бесплатним дуваном из мешине, и чибуцима, који су се палили на вечито горућим мангалима.
Стари хроничари пишу са сетом да је у Пеливановом хану било увек одличног, лојавог пилава са овчетином, а у саханима јаније, шкембића, бурека и сушене такуше.
Крај оријенталне епохе означило је рађање једне од првих европских кафана-хотела у Београду; звала се „Код јелена“ и у њој су се приређивали први балови са дошљацима из Европе.
Но, преварићете се ако помислите да је „пусто турско“ заувек ишчезло из ове чудне улице...
Спуштајући се ниже, наилазите на стару Бајракли-џамију, чији се зидови ослањају на Улицу краља Петра. Ова исламска богомоља, складних лукова, пружа могућност свим Београдјанима мухамеданске вере да обављају своје молитве. То је својеврсни мали исламски центар, који успешно води муфтија Хамдија Јусуфспахић, нека му Алах подари добро здравље и дуг живот!
На стотинак корака даље, налази се Јеврејска општина, са културно-уметничким друштвима и дворанама за предавања и окупљање – где се брижно негује и чува дуга хебрејска традиција дорћолских Јевреја, који су Београду поклонили посебно драгоцен, племенит и чулан звук у поезији и сликарству.
Прекопута је хотел „Ројал“, донедавно „Топлице“, у коме су углавном, одседали наша браћа Руси и путници из источно европских земаља. Испред хотела, у његовом холу и по оближњим бифеима, било је могуће у пола цене купити оригиналну вотку, кавијар у стакленкама и дрвене лутке-бабушке, у којима су друге бабушке, а у другима треће, све до најмање бабушке у којој је сасвим мала бабушка, у којој се....
Луксузни „Бенетонов“ бутик налази се у непосредном суседству оријанталне посластичарнице, који води вредни Горанац, док се италијанска пицерија „Кошава“ налази пет корака испод предратног, ексклузивног Аеро-клуба и галерије слика Петра Добровића.
Има ли чудније и толерантније улице на свету?!?
Она се, на крају, улива у Дорћол (на турском Дорт-јол значи: раскрсница четири пута или четири сокака), ишчезли јеврејски кварт, у коме су живели у пријатељству Срби, Македонци, Цинцари, Грци, Јермени, Бугари-баштовани и Румуни – прави мали београдски Вавилон!
Због свега тога, скромна Улица краља Петра, за мене је лекција из трпељивости и пријатељства, коју је често немогуће савладати у многим богатијим, главним улицама просвећене Европе.
Момо Капор: Београд за пола сата
Само што тај неко не гледа Београд, већ чита са списка оптужбе. А оне су толико пута прочитане да су, нажалост, и многим Београђенима ушле у уши.
Аутор Јанакис — 18 ÐÐ 2012, 19:50
Nedostaje mi moj Beograd. Sa svim njegovim vrlinama i manama
Аутор kosta — 18 ÐÐ 2012, 21:03
Има и оних који гледају, Јанакисе. У томе је сва моја нада, као и Капорова, као и твоја, вероватно...Њима треба ипак ово рећи и ставити на увид, а после - само посматрати...;-)
Аутор trunsmoitren — 18 ÐÐ 2012, 22:00
Коста, у то не сумњам.
Зато те подсећам на врлине.;-)
Аутор trunsmoitren — 18 ÐÐ 2012, 22:00
Eh, jedva cekam maj, da se podsetimo svega, od ade do skadarlije, preko kineza i kneza..... joooooj jedva cekam. A onda, uzvracam gostoprimstvo na leto:)))
Аутор kosta — 18 ÐÐ 2012, 22:18
Коста, ту смо.
Још пола годинице...
Аутор trunsmoitren — 18 ÐÐ 2012, 22:24
Malo me čudi da se tolerancija jednog naroda mjeri po nazivima ulica i po bogomoljama smještenim u njima. Tolerancija je u stvari ružan naziv, nekoga tolerirati, znači biti snošljiv na njegovu blizinu, djela i običaje. Mislim da bi bilo primjerenije nazvati "toleranciju" dobrim ili odličnim suživotom raznih nacija i religija.
Mada sam osobno mišljenja da religije nisu ništa dobro donjele u cijeloj svojoj povijesti, mislim na službene religije. Kroz cijelu povijest su bile kreatori mržnje i ubijanja.
Ja sam agnostik i vjerujem da nešto postoji, samo Ga ne bi institucinalizirao, jer je On iznad toga.
Lijepi pozdrav
Аутор Viliam — 18 ÐÐ 2012, 22:24
Можда ни ја не бих раније размишљала на тај начин, Вилијаме, а можда то не би учинио ни аутор ових редова, наш велики Момо, да се времена и људи нису променили.
С обзиром на неке савремене токове и чињеницу да има оних којима и туђи (на различите начине туђи) објекти сметају да би били своји, чини ми се да је ипак и ово (називи улица, богомоље...) толеранција. Претпостављам да и Ти у окружењу имаш промењене називе улица у односу на називе из детињства (и много тога још промењеног).
Наравно, не поричем то да толеранција подразумева прихватање близине, дела и обичаја који су другачији, те на тај начин и суживот нација и религија.
Као и све друго, и религија може бити злоупотребљена (као што је и бивала често, те су због ње милиони људи страдали), али зар то није случај и са идеологијама, филозофским учењима, идејама?
Дакле, мишљења сам да религије, саме по себи, нису створене да би наудиле људима, већ да би их учиниле племенитијима, али су људи и њих злоупотребили, као и много тога другог.
Интитуције су, по мом скромном мишљењу, потребне, али њима треба управљати по Божјим, а не по људским законима, умножавајући љубав, а не новац.
Отпоздрављам и захваљујем на искреном и инспиративном коментару.:-)
Аутор trunsmoitren — 18 ÐÐ 2012, 22:41
@trunsmoitren zahvaljujem na ovako brzom komentaru, nisam to očekivao ;).Mogu se složiti s većinom činjenica koje iznosiš u svom komentaru, puno se toga promjenilo od mog djetinjstva, bilo je lijepo i sretno. Ideologija je isto što i religija,dogma koja zastupa samu sebe i jedini cilj joj je očuvanje sebe same. Koliko smo mi ljudi blizu animalizmu od kojega bježimo kao vrag od tamjana govori činjenica kako je jako malo potrebno da nestane ljudskosti kada nam ideologije i religije operu mozgove. U njihova imena idemo ubijati i općinjeni smo hipnotičkom porukom koju nam usađuju u svijest, krivi su Srbi, krivi su Židovi, krivi su Hrvati, krivi su muslimani, krivi su svi koji nisu kao mi. Do toga dolazi kada povlađujemo autoritetima, bili oni religijski ili ideološko-politički. Mene osobno najviše veseli ljudska sreća, kada netko bez obzira na to tko mu je mater i otac može slobodno i neugnjetavano živjeti svoj život. Jer život je dar, a kako je rekao jedan nepoznati svećenik o Bogu, nakon silnih životnih iskušenja: "Ako sam u nešto siguran to je da je Bog zaslužan za naše rođenje i to ne za datum i godinu, već za sam čin rođenja, a više nisam siguran da li nam on određuje vrijeme smrti, još jedno u što sam siguran je da nam je sve ono između rođenja i smrti ostavio na slobodnu volju".
Tako da ulice koje su glavni izvor topline tolerancije u ovom blogu za mene nemaju nikakvo značenje, jer bez ljudi one su mrtve, a imena će im se mjenjati do kraja ljudskog postojanja.
Hvala i tebi na iskrenom i toplom odgovoru :)
Аутор Viliam — 19 ÐÐ 2012, 00:53
Хвала Богу да има, а надати се да ће и други прогледати.
Управо заједнички живот различитих, и преплитање култура и религија у Београду кроз векове је приказан кроз пример једне улице. Сасвим сам сигуран да би и данас ако би прошетали том улицом могли срести верујуће и неверујуће, богате и сиромашне, веселе и тужне.
Вилијаме, постоји ли опаснија идеологија од те да је религија креатор мржње и убијања?
Аутор Јанакис — 19 ÐÐ 2012, 11:16
Можда то и није толерантност већ смо ми једноставно такви. Нисмо имали инквизицију, нисмо правили етничку државу, разумемо се са свим људима добре воље. То није толерантност већ просто - дух. :)
Аутор pricalica — 19 ÐÐ 2012, 12:24
Добри моји, драго ми је да сте мало ћаскали и у мом одсуству. Ја сам данас славила славу па се тек сад оглашавам.:-)
Вилијаме, не бих се сложила с тобом да је идеологија догма која заступа искључиво себе. И иза ње стоје људи. Ја проблем видим искључиво у ТУМАЧЕЊУ, односно ЗЛОУПОТРЕБИ идеја (о чему сам већ писала у претходном коментару).
Ако сам верник, то не значи да повлађујем било коме или било чему (човеку или институцији), већ да имам потребу за вером и свим што она подразумева, а да ме нико не присиљава нити убеђује да тако треба. Уколико ме неко присили да верујем па се правим да сам верник, онда сам заправо роб (човека или идеје), а не верник.
И мене весели туђа срећа, наравно, али под условом да није плаћена туђом несрећом, већ сопственом заслугом или добротом. Исто тако, сматрам да човек може да буде срећан и кад трпи неко зло (ако је то нужност у датом тренутку или периоду), али уколико је срећан док чини зло - онда то више није човек.
Сагласна сам са ставом непознатог свештеника, нарочито по питању слободне воље која нам је дата.
Што се улица тиче, оне постају значајне управо због људи. Мени је лепо да улица у којој се налазе разне знаменитости понесе име неког великана, јер онда постане спој историје, науке, уметности, народног памћења и лепоте, а то је, признаћеш, дивни мозаик.
Конкретно, волим Улицу краља Петра јер ме за њу везују и дубока интимна осећања, и пословни успеси, и духовност.
Буде ли јој ико икада променио име док сам ја жива, за мене ће она остати Улица краља Петра, и носиће у себи милион лепих осећања и мисли.
Поздрављам те.:-)
Аутор trunsmoitren — 19 ÐÐ 2012, 22:54
Јанакисе, одлично си то резимирао. Хвала ти на језгровитости и прецизности (што ти је и иначе прилично својствено).
Да, и у тој улици има разних шетача и становника, те многи од њих нису ни свесни шта она све садржи и значи, али то није проблем те улице, већ необавештених и назаинтересованих људи.
Сложила бих се са твојим ставом који произилази из постављеног питања.Опасно је, због оних који су, наводно, у име религије убијали, поистовећивати религију са њиховим "идеалима".
Ми, очигледно, сматрамо да је вера нешто највредније у човеку (јер је сва од љубави и наде саткана), и тада мислимо на њено право, основно значење, а не изврнуто и нетачно...
Аутор trunsmoitren — 19 ÐÐ 2012, 23:01
Srecna slava domacice!
Аутор kosta — 19 ÐÐ 2012, 23:04
Причалице, биће да си, као и увек, у праву, иако знамо да у сваком житу има и кукоља, али ако говоримо о општој клими - то јесте тако, и то јесте дух.
Сретнемо ли човека добре воље, нема проблема око усаглашавања ставова у вези са најважнијим животним питањима.:-)
А дух јесте изнад толеранције и изнад многих других квалитета који постоје у људском друштву.
Љубим.
Аутор trunsmoitren — 19 ÐÐ 2012, 23:05
Управо то, радости! Навешћу један пример, који ми се данас, размишљајући о овоме, врзма у глави. Наиме, пре извесног времена одгледах десеточасовни документарац под називом "Шоа" - усмена историја о страдању Јевреја у концентрационим логорима. Нема ниједног кадра где би се могло видети мучење или страдање, већ чисто казивање људи који су живели у времену кад се то дешавало и сведоче о томе. Између осталог, ту су и жртве, којих је јако мало преживелих, али и људи, сељака, Пољака, који су имали њиве или живели са тим Јеврејима у месту, али и самих злочинаца. Режисер је пустио људе да причају о томе онако како им је долазило. Оно што јесте, да кажем, историјски занимљиво, јесте да ту острашћеност и мржњу нису узроковале различите вере, већ страсти људске, адске. Значи, људи се нису либили да кажу како су им се (мушкима) свиђале жене Јеврејке, док су Пољакињама оне биле претња. Други су били завидни на статус, трећи на нешто треће и томе слично. А то је оно што у сваком народу ствара кукољ. То нема ни веру, ни народност.
Љубим, грлим и Славу честитам! :)))
Аутор pricalica — 19 ÐÐ 2012, 23:18
Teško je polemizirati o temi di se dotičemo religije, poznata je činjenica da je čovjek prirodno religiozno biće, jer za svaku nepoznatu činjenicu ili situaciju od početka svoga postojanja traži objašnjenje, a ako ga nema to pripisuje nadnaravnom. Dakle većina istinskih vjernika prakticira svoju vjeru u želji da ugodi Bogu, a zašto? Moje osobno mišljenje je da je to čisti narcisoizam, jer takve osobe to čine iz osobne koristi (nema tu ljubavi, kao što je nema niti u Darvinovoj evolucijskoj teoriji, jer i tamo se radi samo o produžetku vrste, a i to je sebična odlika), a to je osigurati sebi mjesto u raju. Čak i poznati teološki autoriteti govore o tome da ako je kršćanstvo stvarno i istinito po Duhu Svetomu, postoji jedna porazna činjenica, a to je da vjeruju da ateisti i agnostici pokazuju puno više moralne zrelosti od vjernika. Znam da će se neki naljutiti na sljedeću izjavu ali moram kazati da je za mene crkva kao institucija, bila ona pravoslavna, katolička ili bilo koja druga moralno izopaćena institucija neću sada navoditi hiljade razloga. Pročitao sam komentar di se kaže na ono što sam ja napisao, da nema opasnije ideologije negoli je to proglašavati religiju kreatorom mržnje i ubijanja. Ja to stvarno mislim i iza toga stojim, da se mene pita crkve kakve danas postoje ne bi više postojale, a napominjm još jednom da sam agnostik.
Još jedna stvar koja mene dira u ovom članku je imenovanje ulica po monarsima, ja sam tipičan predstavnik antimonarhizma, kao oblika diktature i dobivanja povlaštenih prava na osnovu rođenja u plemićkim obiteljima. Svi znamo da su monarsi stara verzija današnjih eventualnih diktatora. Oko nas ima jako puno takvih malih diktatora, a psihijatrijska je činjenica da većina takvih osoba ima psihopatske sklonosti, znači želja za vladanje drugim ljudima nije baš normalna. Nisu meni dragi niti trgovi i ulice u Hrvatskoj di živim, ulica Kralja Domagoja, Kralja Trpimira, Kralja Tomislava, prezirem britansku kraljevsku porodicu kao oličenje svega nakoznog u društvu, parazita koji žive na račun svog naroda, koji u većini obožava.
I da više ne govorim o tome, želim ti kazati da razumijem tvoju nostalgiju za lijepim događajima iz prošlosti koji te vežu uz ulicu Краља Петра Првог.
I s malim zakašnjenjem čestitam ti slavu ;)
Lijepi pozdrav
Аутор Viliam — 19 ÐÐ 2012, 23:29
Коста, хвала ти. :-)
Једва видех твоју честитку, пошто се појавила секунду пре мог претходног коментара, али је важно да сам је видела усред ових дужих коментара.
Аутор trunsmoitren — 19 ÐÐ 2012, 23:35
Причалице, волим кад додаш овако сликовите и непристрасне аргументе. Онда је свака прича јаснија и лепша.
Хвала и нека је и теби срећна крсна слава (и на овом месту, да се зна), слављенице мила!:-)
Аутор trunsmoitren — 19 ÐÐ 2012, 23:37
Не можемо се сложити у вези са тезама које си изнео у последњем коментару, Вилијаме.
Морам нешто да нагласим, пошто познајем људе који свим срцем (и делом) верују у Бога (мада их не познајем превише), и управо о њима и треба говорити. Не говорим о онима којима је верско опредељење рекреативно.;-)
Дакле, категорија људи о којима говорим не чини добро и не живи у складу са Божјим законима да би искључиво угодила Богу, већ зато што се боље осећа и схвата да самим тим не поставља себе у центар свог живота, већ нешто много више и важније од себе. То су кротки, скромни, разумни људи.
Ти си први агностик кога "познајем", ако тако смем да назовем ову размену коментара, али познајем неке атеисте, и заиста не могу да кажем да су моралнији и зрелији од других. Напротив, неверовање у Бога чини их себичнијим и неморалнијим од других (бар је тако на основу мојих искустава, а некако ми је то и иначе логично).
Црква као институција има и добре и лоше стране. Ја гледам на оне добре, и оне су ми довољне, мада ми је страшно то што знам да поједини свештеници не обављају свој посао како ваља, као и то што има оних којима је и црква само место за излазак или показивање. Али њих остављам њима сличнима и не бих више трошила речи на њих.
Краља Петра ценим не само зато што је наследио право да влада, већ зато што је био веома образован, веома храбар човек који је учествовао у многим биткама, који је са народом преживео страхоте уместо да се завуче у топле канцеларије и чека својих пет минута. Оне друге престолонаследнике којима је највећа заслуга то што су рођени са одређеним презименом и титулом нешто и не миришем. Они нису из исте приче као краљ по коме је ова улица добила име.:-)
На крају, сви осећамо носталгију за лепим временима, што не умањује вредност садашњег тренутка. :-)
Хвала за честитку. Закашњења нема. Још увек је 19. 12. Жив био!
Аутор trunsmoitren — 19 ÐÐ 2012, 23:54
Evo ovo je dio koji govori da ljudi uvijek ugađaju sebi, ovaj mali dio koji ne smatram izvučenim iz konteksta: "већ зато што се боље осећа", znači to čine da bi ugodili svojim osjećajima.
Nemoj me pogrešno shvatiti, ja i za sebe ne mislim da sam dobra osoba. Ja uvijek u onima koji trebaju činiti dobro, a čine zlo vidim licemjere, a takav je gro svećenstva. Bog nam je dao nagone, crkva traži da ih potiskujemo, Bog nam je dao prirodne zakon, crkva govori da su to naučna trabunjanja, Bog nam je dao ljubav, crkva određuje kakva ona mora biti, zato ne pristajem na njihovo ispiranje mozgova jer i sami imaju bolesno isprane mozgove.
Na kraju, kako kažu kod mene u Istri, lipa moja ako ti ne moren pomoć, ma ti neću ni odmoć.
Lipi pozdrav iz Istre :)
Аутор Viliam — 20 ÐÐ 2012, 00:43
Вера заиста омогућује да се осећамо боље, но не ограничава већ отвара врата пространства духовног, помаже да сагледамо величину скромности, и значај наде и љубави.
Отуђеност од вере води ка хедонизму, грамзивости и нарцисоидности, односно ка постављању личних, ситних, интереса и задовољстава изнад свега и изнад свих. Бојим се да пут владања нагонима води ка анимализму и деструкцији, а не религија.
Аутор Јанакис — 20 ÐÐ 2012, 11:21
Нека буде да цитирана реченица значи угађање себи, Вилијаме, иако човек може да се одлично осећа и кад зна да се, зарад вишег циља, одрекао нечега, на пример, а и то је невероватан осећај. Још кад после неког времена види плодове свог одрицања, то тек може да доведе до невероватног задовољства (или мира).
За мене је ненормално да човек себе сматра идеалном особом. Сви ми треба да будемо свесни да је оно што чинимо недовољно и да увек можемо и боље и више, али је опет и неки минимум (нечињење зла, или бар онога што није свесно)доказ да имамо свест о осталима.
Бог нам је дао нагоне, и неке од њих треба да контролишемо (јер се и по томе разликујемо од животиња, као несвесних бића), дао нам је природне законе и сви знамо да је Природа феномен који треба чувати; Бог нам је дао љубав и ми треба да разликујемо праву љубав од лажи (која на себе понекад ставља образину љубави). Зато суштину онога што проповеда Књига над књигама не сматрам испирањем мозгова, већ прихватљивим моделима понашања.
И после свега, то што кажете у Истри не потире све ово што горе написах. Напротив, то је управо то, само речено лепим икавским наречјем, али у хришћанском духу и руху. Бар ја то тако видим. :-)
Липи поздрав теби и Истри!
Аутор trunsmoitren — 20 ÐÐ 2012, 11:30
Управо видех, Јанакисе, да си и ти писао свој коментар док сам ја одговарала на Вилијамов.
Ти си то рекао много сажетије и конкретније него ја, и мени преостаје само да признам да и сама тако видим суштину вере и оно што она подразумева и не подразумева.
Што је лепо кад неко овако конретно уме да каже оно што је и нама на срцу!
Хвала ти.
Аутор trunsmoitren — 20 ÐÐ 2012, 11:34
Nisam ni malo pametnija od vas da bih napisala nešto novo...hvala svima!
Аутор nena58 — 20 ÐÐ 2012, 13:19
Teško je uskladiti stavove između dva različita svjetonazora, svejedno, bilo mi je drago pročaskati s tobom, ali ipak ću se osvrnuti na jedan dio tvog odgovora, a odnosi se na životinje (јер се и по томе разликујемо од животиња, као несвесних бића).
Dao Bog da i mi ljudi budemo kao životinje jer jedino one žive istinsku Božju riječ, izjava o tome da su nesvjesna bićam, duboko vrijeđa samog Boga kao stvoritelja svega živoga i neživoga u svemiru, jer jedino što nas razlikuje od velikog broja svjesnih sisavaca i nekih drugih životinjskih vrsta je inteligencija ali tako je Stvoritelj želio da bude. Životinje žive u skladu s svime što je on odredio. Jedino biće koje se tome još uvijek suprotstavlja je čovjek.
Zato ako meni netko kaže da se ponašam kao životinja, prihvatam to kao kompliment. Jer ljudi koji mogu napisati da su životinje nesvjesna bića, označavaju osobe koje nikada nisu imale kućnog ljubimca, psa, mačku ili bilo koju drugu životinju. Znanje o svijetu i drugim bićima i drugim ljudima je ono što nas nagoni da budemo bolji. Jer svi smo mi mali u odnosu na prostranstvo koje nas okružuje.
Sviđa mi se tvoj blog jer ljudi ovdje bez obzira što sam napisao nisu našli za shodno da me vređaju, a to je pozitivno.
Лeпи пoздрaв :)
Аутор Viliam — 20 ÐÐ 2012, 22:29
@nena58, хвала теби што си нам се придружила и слушала нас.:-)
Поздрав!:-)
Аутор trunsmoitren — 21 ÐÐ 2012, 11:07
Није ни циљ усклађивање онда када су погледи на ствари потпуно супротни, Вилијаме, јер су револуционарни заокрети код зрелих људи ретки. Циљ је да се настави дијалог и да се поштује избор оног другог, све док нечији избор не постане присила (а разумни људи неће ни стићи до те тачке).
Не бих се сложила са твојим ставом да су животиње свесна бића јер су неке егзактне науке доказале супротно. Оне кажу да животиње реагују инстинктивно, а људи би требало да реагују свесно. Човек је круна Божјег стварања и, како Библија каже, све му је предато у руке, под условом да не убија и не чини остале грехове.
Животиње су подређене човеку иако су Божја творевина. И Бог зна да неко мора да управља остатком света, а кад би човек био Човек, онда би и (неким) животињама било боље.
Иначе, ја годинама имам кућне љубимце (неке од њих можеш видети у рубрици "Моји видео записи", а захваљујући једном од њих написала сам и роман о зеки који је ибо нешто драгоцено за мене, мада га још нисам објавила), тако да добро знам како животиње мисле и осећају уколико се човек према њима понаша онако како му и доликује. Од њих се може много тога научити и заиста нас могу учинити осетљивијим на многе појаве које нас окружују.
Јесмо мали у односу на свемир, тога сам итекако свесна, и о томе говори и назив овог блога.:-)
Људи који овде свраћају, Вилијаме, нису злонамерни и не желе да суде, већ да разумеју друге људе и прихвате их такве какви јесу, на чему сам им захвална и срећна што долазе. Наравно, мали је број оних који остављају коментаре, али има посматрача и путника-намерника баш онолико колико треба да буде кад је у питању оваква концепција и мој мали-велики свет.
Леп дан желим теби и осталим учесницима ове дискусије!:-)
Аутор trunsmoitren — 21 ÐÐ 2012, 11:22