Опклада
(Слика са интернета)
На крају једног поља стајаше Љубав и Самоћа и посматраше млади заљубљени пар.
Самоћа рече Љубави:
- Кладим се да ћу их раставити!
Љубав узврати:
- Сачекај само мало! Дај ми шансу да проверим само једнo код њих, а после тога можеш да идеш код њих колико год хоћеш пута.
Самоћа се сложи са тим. Љубав се приближи заљубљенима, додирну их, погледа их у очи и спази у њима сјај.
Врати се и рече Самоћи:
- Хајде, сада је ред на тебе!
- Не – одговори Самоћа. – Сада ништа не могу да урадим, сада су њихова срца испуњена љубављу. Доћи ћу мало касније.
Прође неко време и Самоћа наврати покрај куће оног заљубљеног пара и виде младог оца и младу мајку са новорођеном бебом. Надала се да ће их до тада напустити љубав и, нестрпљиво ишчекујући, прекорачи преко њиховог прага. Но, погледавши им у очи, она виде само Захвалност.
Окрену се и рече:
- Доћи ћу касније…
Протече још доста времена. Самоћа се појави поново пред њиховим вратима и зачу дечију вриску. Отац се тек вратио са посла уморан, а мајка је успављивала децу. Самоћа се опет понада да ће овог пута моћи да их растави јер, како рече:”Прошло је толико времена, и Љубав и Захвалност би досад већ требало да напусте њихова срца.” Но, погледавши им у очи, она сада спази у њима Поштовање и Разумевање.
- Доћи ћу касније - рече и овог пута, окрену се и оде.
Протече опет много времена. И Самоћа се, по обичају, још једном појави пред домом заљубљених. Примети сада да су им деца већ порасла. Седи отац је нешто објашњавао синовима, а мајка је припремала вечеру у кухињи. Загледавши им се у очи, Самоћа се још једном разочара, видевши овај пут у њима Поверење.
Протече највише времена од тада. И Самоћа још једном сврати у исти дом. Запазила је сада да унучад одлазе од куће, а да крај камина остаје да седи растужена и онемоћала старица. Самоћа је погледа и славодобитно рече:
- То је то, дошао је коначно и мој тренутак!
Хтеде затим да јој погледа у очи и да се увери, но истог трена старица устаде и изађе из куће. Самоћа крену за њом. Ускоро, некада млада девојка а сада стара жена стиже до гробља и седе поред једног гроба. Беше то гроб њеног супруга.
- Изгледа да сам ипак закаснила – рече Самоћа. – Време је довршило оно што је био мој задатак.
Тек тада се Самоћа загледа у расплакане очи старице, и у њима виде први пут УСПОМЕНУ: Успомену на Љубав, Захвалност, Поштовање, Разумевање и Поверење.
(Прича са интернета. Аутор непознат)
Prelepa pri;a.
Savr[ena.
Velika je snaga prave ljubavi.
Аутор nena58 — 02 ÐÐ 2013, 10:28
Јесте, Нено58.:-)
Зато сви и маштају о нечему таквом.
Некако ми је прикладна за прве дане јануара, јер греје и покреће штошта у нама.
Аутор trunsmoitren — 02 ÐÐ 2013, 10:37
Када су спојени у Љубави, Захвалности, Поштовању, Разумевању и Поверењу, ту онда нема растављања упркос изазовима и повременом посећивању самоће. Тада ни смрт не раставља (Успомена је много јача).
Одлична прича.
Аутор Јанакис — 02 ÐÐ 2013, 18:27
Ovo je pravo! :-)
Lep pozdrav.
Аутор finosvesno — 02 ÐÐ 2013, 20:20
Лепо си то рекао, Јанакисе.
Благо онима које спајају оваква осећања!
Да, лепа је...Онако скроз...:-)
Аутор trunsmoitren — 03 ÐÐ 2013, 00:54
Отпоздрављам и климам главом у знак одобравања, финосвесно.
Добро дошла на Трун смо и трен!:-)
Аутор trunsmoitren — 03 ÐÐ 2013, 00:55
Ова прича прави разлику између бити сам и бити усамљен.
Аутор pricalica — 03 ÐÐ 2013, 16:28
Баш тако, Причалице. Они који су усамљени не знају за ту разлику, а они који су сами знају.;-)
Аутор trunsmoitren — 04 ÐÐ 2013, 10:13