Вечити путник - Милан Ракић
Ја сам био створен, Госпо, да се родим,
да живим и умрем, све у истој кући,
да целог живота, никуд не мичући,
у истоме куту разговоре водим.
А ја белим светом расух живот цео;
и на обалама где је вечна плима,
и у сваком граду, сваком месту, има
по кап моје крви и мог срца део.
Ко раскинут ђердан, снизали се моји
дани, разбацани, туђи један другом,
и у луталачком мом животу дугом
нигде један спомен уз други не стоји.
Сад сам силом ћуди, Госпо, не знам чије,
на северу мртвом, где се мрзне море,
где ни једна тица пропевала није,
где прастаре шуме никад не шуморе,
и где снежне јеле сто пролећа броје
као беле дувне непомично стоје.
Све су јутрос јеле обвијене снегом,
и дрвене куће, ко од снега целе,
под црквеним торњем спокојно се беле,
ко шатори бели под победним стегом.
Но мисао моја није тако бела.
У мени се буди опет чежња стара,
и шапћући тајно, ко вечерња врела,
пред очима мојим старе слике ствара.
И ја видим друге пределе и боје
друге, с пуно сунца, с две големе воде,
где шлепови ниски укотвљени стоје
и бродови пуни у даљину броде,
где над мирном водом, у вечерње вреле,
Бде старинске куле с мрке цитаделе.
"Никад!..." Стара Госпа рече: "Нек Морава,
која нас је отхранила, и гроб буде."
И у српској души никада не спава
жеља да се лежи сред рођене груде.
Но ја, драга Госпо, ја баш слабо марим
да ли ће ми туђа земља кости крити,
и, нимало занет убеђењем старим,
ја знам, ма где да су, шта ће с њима бити.
Али сад! Још једном! Душа ми је рада
добре моје земље и њезиних дражи,
где први пут слушах (и веровах тада)
причу о животу, о Шареној Лажи.
Можда никад више! - Збогом. - Снег још пада,
све трагове брише, завејава све,
и под тешким белим покровом, без јада,
ко огроман лабуд, сва природа мре.
Милан Ракић
