Trun smo i tren

Платон и мост на Ади

У почетку беше реч — Аутор trunsmoitren @ 23:31

http://www.dodaj.rs/f/1U/xC/Ud8UYDH/mostnaadi1.jpg

Календарска нова, 2012. година, беше тек почела. Њен први дан беше свеж, сунчан, без ветра, али његов највећи део ипак проведох у топлини свога дома. Предвече одлучих да прошетам новим мостом, који је свечано отворен дан пре.

Због медијске подршке и нерадних дана, многи дођоше из свих делова града како би се нагледали тог чуда о коме се из месеца у месец писало и причало све више.

Пријала ми је шетња и тај рески ваздух који сам удисала, али ми је нарочито пријао боравак на мосту.

Застајкивала сам често и, попут радозналог туристе који се први пут среће са неком атракцијом, гледала на све стране задржавајући поглед час на Ади и њеној марини, час на новобеоградским солитерима,  потом на куполи Сајма или на аутобилима који би пролазили поред мене и јурили као ветар преко новог моста, или пак на облацима који су се огледали у Ади.

Сви који су имали фото-апарате желели су да овековече прве тренутке проведене на новом мосту, како би и другима показали да су међу првима оверили тај нови заштитни знак српске престонице.

Река аутомобила јурила је мостом, док је река људи шетала оном страном која је предвиђена за пешачење, и свако се радовао што је ту.

http://www.dodaj.rs/f/14/Zv/3yU0yO3c/mostnaadigif.gif 

Стајала сам на средини моста, испред огромног пилона високог 200 м, на чијем је врху светлео плавичасти ореол сачињен од десетак тачкица. Тај малени плави круг личио ми је на главу каквог анђела, а челичне затеге са обе стране пилона асоцирале су ме на привремено спуштена крила тог анђела, увек спремна за лет.

Иако је било много људи около, чинило ми се да смо сами на свету тај високи бетонски стуб и ја, и та плавичаста светлост на подлози све тамнијег првојануарског неба. 

Одједном сам зачула непознат мушки глас: 

- И, шта кажете? – упитао ме старији господин.

Изненађена и његим обраћањем и питањем, као да сам била прекинута у неком интимном чину, тражила сам речи, али је он био бржи:

- Чудо једно, зар не? Право чудо!

Насмејала сам се, истовремено одобравајући и чудећи се.

- Платон је рекао да постоје четири врлине. Знате ли које су...?

Било је то реторско питање, очигледно.

 http://www.dodaj.rs/f/3v/lj/4e4x348m/mostnaadi.jpg

- То су: мудрост... храброст... правичност...али је највећа...умереност, тј. скромност...Да, скромност...А како човек да буде скроман кад стане овде, погледа у висину, види овај пилон од 200 м и каже: Па ово је моје дело! Ја сам раван Богу...?!?...Зар ово није доказ да је раван Богу?

- Није то баш тако, господине – успела сам да изустим...-Ово јесте подвиг, али...

Тражила сам или, боље, пребирала речи како бих му одговорила да је и то „чудо“ ту захваљујући надахнућу које није људима тек тако дато, а он, пошто је рекао своје, као да се тргао и додао:

- Ох, опростите ако сам вам досађивао...Опростите...!

Док се он, уз благи осмех, удаљавао, још једном сам погледала у висину и опростила се од плаве светлосне кугле, а онда лаганим корацима, застајкући и правећи још неколико снимака, кренула ка свом дому.

Облаци се више нису огледали у Ади, румене пруге више нису шарале далеки запад нити је бакрено небо распаљено сијало. Ноћ је падала на Баново брдо, ка коме сам се запутила, а нови мост се, у свој својој раскоши и светлости, горд и елегантан, шепурио над Адом. Огледао се у њој и шеретски намигивао пролазницима. 

Не хаје тај ни за скромност ни за умереност, мој Платоне! Може му се!

http://www.dodaj.rs/f/21/kz/4ukCFSLr/mostnaadi2.jpg

Виолета Милићевић, 2. јануара 2013.  


"Сматрај сваки дан као један цео живот..!"

Илустрована поезија и проза — Аутор trunsmoitren @ 10:34
http://www.dodaj.rs/f/3m/Yi/1pTCw3Tc/smatraj-svaki-dan.jpg

Опклада

Сентиментално васпитање — Аутор trunsmoitren @ 10:17

http://www.dodaj.rs/f/w/gv/4aaSAddW/za-opkladu.jpg

(Слика са интернета) 

На крају једног поља стајаше Љубав и Самоћа и посматраше млади заљубљени пар.

Самоћа рече Љубави:

- Кладим се да ћу их раставити!

Љубав узврати:

- Сачекај само мало! Дај ми шансу да проверим само једнo код њих, а после тога можеш да идеш код њих колико год хоћеш пута.

Самоћа се сложи са тим. Љубав се приближи заљубљенима, додирну их, погледа их у очи и спази у њима сјај.

Врати се и рече Самоћи:

- Хајде, сада је ред на тебе!

- Не – одговори Самоћа. – Сада ништа не могу да урадим, сада су њихова срца испуњена љубављу. Доћи ћу мало касније.

Прође неко време и Самоћа наврати покрај куће оног заљубљеног пара и виде младог оца и младу мајку са новорођеном бебом. Надала се да ће их до тада напустити љубав и, нестрпљиво ишчекујући, прекорачи преко њиховог прага. Но, погледавши им у очи, она виде само Захвалност.

Окрену се и рече:

- Доћи ћу касније…

Протече још доста времена. Самоћа се појави поново пред њиховим вратима и зачу дечију вриску. Отац се тек вратио са посла уморан, а мајка је успављивала децу. Самоћа се опет понада да ће овог пута моћи да их растави јер, како рече:”Прошло је толико времена, и Љубав и Захвалност би досад већ требало да напусте њихова срца.” Но, погледавши им у очи, она сада спази у њима Поштовање и Разумевање.

- Доћи ћу касније - рече и овог пута, окрену се и оде.

Протече опет много времена. И Самоћа се, по обичају, још једном појави пред домом заљубљених. Примети сада да су им деца већ порасла. Седи отац је нешто објашњавао синовима, а мајка је припремала вечеру у кухињи. Загледавши им се у очи, Самоћа се још једном разочара, видевши овај пут у њима Поверење.

Протече највише времена од тада. И Самоћа још једном сврати у исти дом. Запазила је сада да унучад одлазе од куће, а да крај камина остаје да седи растужена и онемоћала старица. Самоћа је погледа и славодобитно рече:

- То је то, дошао је коначно и мој тренутак!

Хтеде затим да јој погледа у очи и да се увери, но истог трена старица устаде и изађе из куће. Самоћа крену за њом. Ускоро, некада млада девојка а сада стара жена стиже до гробља и седе поред једног гроба. Беше то гроб њеног супруга.

- Изгледа да сам ипак закаснила – рече Самоћа. – Време је довршило оно што је био мој задатак.

Тек тада се Самоћа загледа у расплакане очи старице, и у њима виде први пут УСПОМЕНУ: Успомену на Љубав, Захвалност, Поштовање, Разумевање и Поверење.

(Прича са интернета. Аутор непознат) 


Powered by blog.rs