Платон и мост на Ади
Календарска нова, 2012. година, беше тек почела. Њен први дан беше свеж, сунчан, без ветра, али његов највећи део ипак проведох у топлини свога дома. Предвече одлучих да прошетам новим мостом, који је свечано отворен дан пре.
Због медијске подршке и нерадних дана, многи дођоше из свих делова града како би се нагледали тог чуда о коме се из месеца у месец писало и причало све више.
Пријала ми је шетња и тај рески ваздух који сам удисала, али ми је нарочито пријао боравак на мосту.
Застајкивала сам често и, попут радозналог туристе који се први пут среће са неком атракцијом, гледала на све стране задржавајући поглед час на Ади и њеној марини, час на новобеоградским солитерима, потом на куполи Сајма или на аутобилима који би пролазили поред мене и јурили као ветар преко новог моста, или пак на облацима који су се огледали у Ади.
Сви који су имали фото-апарате желели су да овековече прве тренутке проведене на новом мосту, како би и другима показали да су међу првима оверили тај нови заштитни знак српске престонице.
Река аутомобила јурила је мостом, док је река људи шетала оном страном која је предвиђена за пешачење, и свако се радовао што је ту.
Стајала сам на средини моста, испред огромног пилона високог 200 м, на чијем је врху светлео плавичасти ореол сачињен од десетак тачкица. Тај малени плави круг личио ми је на главу каквог анђела, а челичне затеге са обе стране пилона асоцирале су ме на привремено спуштена крила тог анђела, увек спремна за лет.
Иако је било много људи около, чинило ми се да смо сами на свету тај високи бетонски стуб и ја, и та плавичаста светлост на подлози све тамнијег првојануарског неба.
Одједном сам зачула непознат мушки глас:
- И, шта кажете? – упитао ме старији господин.
Изненађена и његим обраћањем и питањем, као да сам била прекинута у неком интимном чину, тражила сам речи, али је он био бржи:
- Чудо једно, зар не? Право чудо!
Насмејала сам се, истовремено одобравајући и чудећи се.
- Платон је рекао да постоје четири врлине. Знате ли које су...?
Било је то реторско питање, очигледно.
- То су: мудрост... храброст... правичност...али је највећа...умереност, тј. скромност...Да, скромност...А како човек да буде скроман кад стане овде, погледа у висину, види овај пилон од 200 м и каже: Па ово је моје дело! Ја сам раван Богу...?!?...Зар ово није доказ да је раван Богу?
- Није то баш тако, господине – успела сам да изустим...-Ово јесте подвиг, али...
Тражила сам или, боље, пребирала речи како бих му одговорила да је и то „чудо“ ту захваљујући надахнућу које није људима тек тако дато, а он, пошто је рекао своје, као да се тргао и додао:
- Ох, опростите ако сам вам досађивао...Опростите...!
Док се он, уз благи осмех, удаљавао, још једном сам погледала у висину и опростила се од плаве светлосне кугле, а онда лаганим корацима, застајкући и правећи још неколико снимака, кренула ка свом дому.
Облаци се више нису огледали у Ади, румене пруге више нису шарале далеки запад нити је бакрено небо распаљено сијало. Ноћ је падала на Баново брдо, ка коме сам се запутила, а нови мост се, у свој својој раскоши и светлости, горд и елегантан, шепурио над Адом. Огледао се у њој и шеретски намигивао пролазницима.
Не хаје тај ни за скромност ни за умереност, мој Платоне! Може му се!
Виолета Милићевић, 2. јануара 2013.
Ja sam otisao iz Beogada dok je most jos bio u izgradnji. Pomno sam pratio kako napreduju radovi, prolazeci svaki dan pored njega. I jedva cekam da prodjem njime kada se vratim.
A ti si, Viki, kao i uvek, neprikosnoveno opisala, te sada imam utisak kao da sam koracao po njemu.
Hvala ti
Аутор kosta — 03 ÐÐ 2013, 00:38
Занимљиво је то било - пратити промене на том месту поред ког пролазимо свакодневно,а нарочито оне од јесени 2011. И сада се још граде неке петље и којекаква чуда, тако да нашој радости краја нема, Коста.;-)
Ево, ова је прича о мом првом одласку на мост чекала годину дана на коначно уобличење и објављивање. Све има своје време, па и твоји кораци по новом мосту.:-)
П.С.
Али, морам ти признати, та лекција о Платону и врлинама које треба да има сваки појединац и свака држава заиста је била посебна. Нису деца луда што траже часове у природи.;-)
Питам се само да ли би бли овако пажљиви слушаоци као ја, или би их дражи природе ипак мало деконцентрисале и одвукле од "предавања".
Аутор trunsmoitren — 03 ÐÐ 2013, 01:07
Kada sam posle par godina dosla u Srbiju,bila sam iznenadjenja pocetkom radova,koji su tek poceli.Nisam verovala da ce jednog dana biti gotov,iako su me ubedjivali da to radi neko drugi.
Sada kada sam ugledala ove fotografije,na kojima sam ti zahvalna,jedva cekam da prodjem preko njega,a nadam se,da hocu,ako idem od aerodruma?:)
Prelep je,a ova tvoja prica mi daje jos vecu zelju da ga sto pre ugledam.Nadam,se da ce to biti bar ovog leta?:))
Hvala na ovom divnom uzivanju.
Da, da zamolimo Platona da nam ovog puta oprosti,jer nemogu da budem skromna na ovakoj lepoti(barem na ovim tvojim fotografijama koje si postavila):)Jedva cekam da ga i ja ugledam:)
Аутор lora1 — 03 ÐÐ 2013, 14:53
Most je vrlo lep. Divno je gledati ga iz daljine i još bolje preko njega prelaziti. Već smo se i navikli. Još da završe sve prilaze, da bude lakše do njega doći...a na drugoj strani raste most preko Dunava.
Mostovi su najveći graditeljski poduhvati, mostovi spajaju obale.
Volim mostove.
Аутор nena58 — 03 ÐÐ 2013, 15:19
Uživah čitajući ovaj post!Pozdrav!
Аутор dalia — 03 ÐÐ 2013, 16:09
Вилозофски пост је пробудио вилозофа у мени, па сад идем нешто да извилозофишем. :)
Аутор pricalica — 03 ÐÐ 2013, 16:22
Iskreno, nisam nikada posmatrala most iz tog ugla. Uvek se pričalo i još uvek se priča koliko je most koštao.
Tvoj opis mi se veoma dopada.
Аутор sonatica — 03 ÐÐ 2013, 22:12
Лора1, драго ми је да ти се допадају слике и да су у теби побудиле таква осећања.
На интернету има слика које приказују како ће мост изгледати кад буду готови сви прилази, а то је још импресивније.
Преостаје ми само да се, заједно са тобом, надам да ће на лето доћи до тог лепог сусрета о коме причаш, јер ће, очигледно, бити веома срдачан.:-)
Аутор trunsmoitren — 04 ÐÐ 2013, 10:23
Зато је Андрић, вероватно, и рекао да су мостови нешто најбоље и најважније што човек може саградити, Нено58. "Свачији и према сваком једнаки, корисни, подигнути увек смислено..."
Како да их не волимо кад знамо све то и кад, поред свега, умеју да нам пруже и естетско уживање?:-)
Преостаје ми да видим тај мост на Дунаву, јер њега још не видех.
Аутор trunsmoitren — 04 ÐÐ 2013, 10:29
Далиа, хвала ти што си свратила и оставила коментар.
Велики поздрав!:-)
Аутор trunsmoitren — 04 ÐÐ 2013, 10:30
Причалице, ако, ако...!
Што ја волим кад ти нешто извилозошеш!!!;-)
Аутор trunsmoitren — 04 ÐÐ 2013, 10:31
Причало се и причаће се, Сонатице. Коштало је и коштаће. Не сумњам уопште да је могло да кошта и мање, али то не зависи од нас.
И сада можеш да нађеш на јутјубу изјаве оних који су компетентни и који говоре да тај мост никако није требало градити на том месту, да је мост подигнут да би неко зарадио, итд.
Оно што јесте очигледно јесте чињеница да мост много значи онима који свакодневно туда пролазе, јер су смањене (често и потпуно елиминисане) оне гужве које су биле део наше свакодневице. Дакле, мост служи сврси.
То што је плаћен и преплаћен нема везе са њим, већ са онима који су посао погађали, али нећемо о томе.
Хвала ти пто си заједно са мном (виртуелно) прошетала овим мостом.;-)
Аутор trunsmoitren — 04 ÐÐ 2013, 10:38
Виолета, баш ме развесели са овим текстом. Угледа ти анђела, још један доказ да свако види и нађе оно што тражи.
А сам крај текста: "Не хаје тај ни за скромност ни за умереност, мој Платоне! Може му се!" говори највише о свему ономе што је пратило изградњу, о оним мање ведрим темама о којима нећемо на овом месту :))
Аутор Јанакис — 04 ÐÐ 2013, 11:05
И ти си мене насмејао својим коментаром, Јанакисе.
Ти, као, ниси видео анђела гледајући једну од ових слика?!?;-)))
Твоје тумачење завршнице овог текста је доказ да ће неко увек знати и шта је писац хтео и шта је успео и шта је све могао да каже. ОчараТа сам!:-)
Аутор trunsmoitren — 04 ÐÐ 2013, 12:12
Ма бих ја, имам идеју, али слаба реализација. Мора да одстоји... Као и Дрво запис. Но ова би требало да прича о мосту баш... Но, шта буде - биће...
Аутор pricalica — 05 ÐÐ 2013, 18:04
Е, то је већ мој терен, тако да ми је добро познато о чему причаш, Причалице.
Нека одстоји и - биће!:-)
Једва чекам!
И ја много волим умотворевине о мосту!
Аутор trunsmoitren — 05 ÐÐ 2013, 22:46