Толстојев одговор
(Слика са интернета)
'Шта је са тобом, Лаве Николајевичу? Прилично добро проповедаш, али да ли и чиниш оно што проповедаш?'
Ово је крајње природно питање, питање које ми увек постављају, углавном га изговарајући победоносно, као да ће ми њиме запушити уста. 'Ти проповедаш, а како сам живиш?' Одговарам тада да ја не проповедам, да нисам у стању да проповедам иако то страсно желим. Ја могу проповедати само својим делима, а моја су дела рђава... И одговарам им тада да сам крив и зао, и достојан сваког презира због своје неспособности да постигнем добра дела.
У исто време, не због тога да бих се оправдао, већ због жеље да објасним недостатак своје истрајности, ја одговарам даље: 'Погледајте мој садашњи живот и упоредите га са прошлим, па ћете видети да ја покушавам да постигнем таква дела. Истина је да нисам испунио ни хиљадити део њих, и срамим се због тога, али ја сам омануо у испуњавању не због тога што сам то желео, већ зато што сам био неспособан. Поучите ме како да побегнем из мреже искушења која ме окружују, помозите ми и ја ћу их свакако испунити; чак и без те помоћи, ја желим и надам се да ћу у томе успети.
Нападните ме слободно, то и сам радим, али нападните радије мене него ли пут који следим и на који указујем свима који ме питају где мислим да се налази. Ако знам пут до куће, а пијан њиме ходим, је ли он због тога ишта мање прави пут до куће само зато што ја по њему посрћем? Ако то није прави пут, покажите ми други; али ако посрнем и изгубим стазу, морате ми помоћи, морате ме одржати на правој стази, као што сам и ја спреман учинити исто за вас. Немојте ме обманути, нека вам не буде драго што сам се изгубио, немојте узвикивати радосно: 'Погледајте га! Рекао је да иде кући, а ето га пузи у блату!' Не, немојте бити злуради, већ ми пружите помоћ и подршку.
Лав Николајевич Толстој, Трагање за Богом
(Са сајта "Знакови поред пута")
Неки дан прочитах чланак на сајту Манастира Лепавине, где је био интервју једног игумана или епископа, не знам сад тачно. И би нешто на ову тему, где епископ (мислим да је ипак он) каже како има дивна књига (заиста дивна) "Поуке аве Доротеја", која никог не оставља равнодушним, али камо лепе среће, кад бисмо, уместо самог читања почели то животом да сведочимо. Тада би се десило оно што је говорио Свети Серафим Саровски: "Смири се, и хиљаде око тебе ће се спасити."
Аутор pricalica — 14 СР2012, 00:42
Јасно ми је да је директно сведочење, тј. живљење по правилима која нам нису непозната - најбољи начин за смирење, али прочитавши ово сведочење помислила сам како оно не мора бити доказ лицемерја, већ истине и искрености, јер је и познавање истине боље него одсуство жеље да се о њој ишта зна. А ако човек још може својим уметничким делима да утиче на хиљаде или милионе других (као што је случај са Толстојем), онда је и овакво сведочење злата вредно, баш зато што многи читаоци неће залазити у детаље биографије писца, већ ће читати само његово дело...
А у делу је - пут којим се ређе иде, односно позив да се крене путем који је исправан. Зар и то није, бар у овом случају, довољно?:-)
Аутор trunsmoitren — 14 СР2012, 10:51
Па то је сад вилософија, а знаш како ја вилософију љубљу. :)))
Сигурно да има примера где приче могу да помогну човеку да крене путем ка Богу, чак и оних писаца који тамо нису стигли, (као што је случај са Толстојем - његово покајање није нашло места). Али има примера и где људи читају Библију па застране. Али ту постоји једна занимљива зачкољица: да ли је искреност увек пут ка истини? Мислим да ћемо се сложити да није. Зашто? Јер и непомјаник зна шта је добро, зна цело Свето писмо наизуст, али не хаје и не мари. То су оне тананости, а које су тако дивно изложене у "Поукама аве Доротеја".
Наравно, нама није забрањено да читамо књиге ни из грчке митологије, али, како рече један духоносни старац, ми ћемо из ње понети оно што је вредно: приче о пријатељству, херојству и другим врлинама, а одбацити многобоштво. Другим речима, човек мора да има дар разумевања, па и дар читања, :))) како би одређена дела правилно разумео, не губећи себе при том.
Ово јесте леп пример, у сваком смислу, како приповедачком тако и биографском, већ самим тим што ме је очигледно навео на вилософирање. :)))
Аутор pricalica — 14 СР2012, 18:29
Добро је што си поменула неке главне путеве и странпутице на које наилазе они који читају, као и то што си указала на потребу да читалац буде на висини задатка, Причалице.
Без обзира да ли читамо да бисмо се забавили, да бисмо нешто сазнали или научили, да бисмо туђа искуства упоредили са својима (или из неких ненаведених разлога), врло је важно колико смо зрели као читаоци и као људи.
Истина, многи читају баш да би променили оно што ваља променити, да би их прочитано оплеменило или бар освестило, али јесте врло важно да на изгубе ни себе ни поуку коју квалитетно дело шаље.
Обрадовало ме је твоје "вилозофирање" о Толстоју, баш зато што, као што већ рекох, његово стваралаштво указује на добре путеве (као и многи његови поступци који потврђују да је волео људе), иако очигледно сам није пронашао прави пут ка Богу, те је, због тога, и био изопштен из цркве.
Много ми се допада и твоје образложење везано за митологију и разлоге због којих читамо те лепе приче, јер кад се тако поставе ствари - зло нема ту шта да тражи.
Причалице, паметнице моја, само ти вилософирај, на свеопшту радост...!:-)
Аутор trunsmoitren — 14 СР2012, 23:17