Trun smo i tren

Хармонија

Сентиментално васпитање — Аутор trunsmoitren @ 17:48

Сусрет природе и човека

(Слика са интернета) 

Посматрајте дрво у шуми! Видећете како његови листови, његове гране и његови корени раде хармонично да би развили његов живот.

Ниједан од његових цветова не тежи да засени друге, јер они знају да су лепи само у јединству са својим друговима. А ако их истргнете са гране, они ће увенути и умрети. 

Гледајте како плод мисли само на то да се сам преда, како би с љубављу испунио дело које му је наменило дрво које га носи!

Посматрајте делове свога тела: прсти раде са прстима, рука помаже руци, горњи зуб сарађује са доњим. Сваки део ради за добро целог тела.

Посматрајте капљицу воде изгубљену у океану чији глас доприноси великој песми таласа, а која такође има свој удео у лаганом и непрекидном раду који чини да се једног дана одроне громаде стена са обале.

Када то схватите, осетићете дубоку солидарност која сједињује сва бића; схватићете да су мисли и жеље које вас стављају насупрот и наоружавају једне против других у ствари само варљива илузија и да се зло које се наноси другима чини самом себи, свом суштинском бићу, које је само делић једне велике целине свих бића света.

Пјер Сале


Од Каира два путића: "И смрт и живот једнаки су оба" (6.део)

Египат је... — Аутор trunsmoitren @ 17:38
Kairo, ulaz u grad
(Каиро, Мухамед - Алијева џамија) 
 

"Египат остаје, пре свега, земља смрти. То је смрт која стварно испуњава сваки део простора, и сваки тренутак пустињског времена. Смрт се овде на сваком кораку испречила између света и  човека: смрт тиха, резигнирана, безмерна, осунчана. Зато су стари Египћани имали идеју о смрти огромнију него икакву другу идеју. Човек би рекао да су идеју о смрти уопште измислили Египћани. Таква идеја је постала затим обожавање сасвим природно: јер је смрт одиста једино што је ненадмашно, једино апсолутно, једино коначно, једино решено...“[1]

Сама помисао на „Египатску књигу мртвих“, на те безбројне свитке папруса који су се стављали у саркофаге покојника, били они фараони, краљеви, градитељи или обични људи, помисао на натписе на зидовима пирамида и других староегипатских грађевина, одувек је у мени изазивала страхопоштовање.

Указивала је на непоколебљиву веру у загробни живот, у богове, у важност и моћ ритуала.

 

Читав овај живот заправо је припрема за вечни живот, тј. постојање, или за вечну смрт, непостојање – поручују нам стари Египћани, они који су веровали како су њихови представници миљеници или потомци богова, те су своје животе свесно и радосно приносили божанству, величајући владаре и у зноју тела свога градећи дела непролазне лепоте.

 

Зар није оваква несебичност обичног човека заправо доказ његове неуништиве вере у Бога (или, у овом случају, богове)?

 

Кад сам први пут прочитала Дучићеве реченице : „Мојих десет година проведених у Атини и Египту, то је златни век моје мисли. Отад сам најдубље поверовао да Бог постоји“[2], помислила сам како су оне још један апсурд у низу оних које Египат ствара кад размишљамо о његовим тајнама.

 

Како би захваљујући једној многобожачкој религији, која се служи чак и магијом и чинима, неко могао да дубље верује у једног Бога? Зар није природно да се то догоди негде где је монотеизам већ присутан, и где је религија строго одвојена од магије, врачања, сујеверја?

 

Логика није увек у спрези са стварношћу. Важно је само спознати сопствену, људску ништавност пред временом и Оним Који Свиме Управља, и потом чинити оно што је у људској моћи, бити зрно песка у пустињи времена, али зрно песка које је ту с рзлогом, и бити захвалан на томе.

 

Египћани су, верујући у вечни живот,  веровали и у моћ знања. Зато су умрлима стављали у саркофаге свитке са упутствима за савладавање препрека на путу ка вечном животу. Уколико поседују потребна знања о свету мртвих, постићи ће циљ. У супротном, незнање ће их одвести у ништавило, у тмину подземни свет. А ко би то себи пожелео?

 

Но, док се не превали пут до вечног живота, ваља открити шта нам то још нуди овај овоземаљски, који вијуга кроз Каиро.

 

Стресох се приликом уласка у тај град. После импозантне Мухамед-Алијеве џамије, грађене по угледу на цариградску Аја Софију, кроз прозоре аутобуса на супротној страни улице угледах дугачки зид.

 

-Зна ли неко шта би ово могло бити? – упита нас водич.

 

Неко из позадине самоуверено, али и некако сабласно, добаци:

 

Град мртвих.

 

- Мртвих?-прође ми кроз главу. - Зар у двадесетомилионском граду може постојати нешто што се тако зове? Зар тај број становника не подразумева жагор, цику, вриску, једно стално врење и превирање свега и свачега?

 

- Тако је - одговори водич, након чега нам објасни да на том месту језивог назива живи, по неким претпоставкама, око два милиона људи који ту проведу цео свој животни век и не мешају се са остатком света. Ти људи живе у остацима старих гробница.

 

Наиме, некада су на том гробљу сахрањивани они који су погинули далеко од својих домова, бранећи своју земљу од страних завојевача, а родбина би, кад би већ превалила дуг пут, ту градила трошне кућице како би провела неколико дана крај гроба покојника. Временом је та градња узела маха, те су и врло сиромашни људи, бескућници нарочито, почели да се досељавају у тај део града, стварајући поред гробница картонске кућице или станишта од приручних материјала.

 

У Град мртвих не долази ни полиција, а прича се да су пре десетак година његови становници појели двоје туриста који се нису плашили да зађу у тај део Каира.

 

Да иронија буде већа, на само неколико десетина или стотина метара одатле налазе се резиденцијални делови Каира (они које ја не видех, било да је реч о онима прожетим француским духом, било о оним енглеским).

 

Све што видех беше уједначених боја, у неколико нијанси пустињског песка, и уједначеног изгледа, и све је указивало на неминовно, брзо и незаустављиво пропадање: и кућице сиротиње, и виле богаташа, и огромни (углавном недовршени) солитери, и џамије и минарети.

 

Куће без фасада, палме којима недостаје лишће а које нико не уклања већ штрче као осакаћени прсти уперени ка небу,  градске четврти без воде, друге без канализације, издувни гасови који чине Каиро једним од најзагађенијих градова на свету, прашином засути покварени аутомобили остављени на милост и немилост времену, избачени ормари који стоје испред зграда, мириси ужеглог уља, сумпора, бензина, прашине – то је слика данашњег Каира који је доступан просечном туристи.  

 

Застрашујући ми је и градски саобраћај у престоници у којој, како нам рече водич, постоји само један семафор (а ни он углавном не ради). Све и да ради, никакве вајде од њега, јер нико не поштује прописе: на свим улицама возила су начичкана једна до других, сви се истовремено крећу, претичу једни друге, престројавају се по принципу: „Ко пре другом ауту-тај се успешно престројио“, свирају, машу рукама кроз прозор, довикују се.

 

„Мали број аутомобила је без огреботина или удубљења од судара“, рече нам водич, „ а за те ситније прекршаје нико и не зове полицију. Све је то нормално.“.

 

Пешаци се такође боре да остваре своје пешачко право. Не знам да ли је шала или истина да на семафору пешак не стоји као на нашем семафору, већ трчи, али се не бих зачудила да је истина, јер нема другог начина да се пређе улица.

 

„Само да се вратим у Србију! Нема тог возача коме ћу, кроз прозор аутомобила, добацити:“Ко ти даде дозволу, коњу један?!?“ нити помињати списак имена чланова његове породице. Србија је мајка!“- дође ми да викнем и да замолим Каироса да ме на тренутак пребаци у моју отаџбиницу, док ме још држи одушевљење.

Лотос, света биљка у Египту

(Лотоси испред Националног музеја у Каиру) 

 

Каиро, дакле, врви од живота, и као такав је умањена слика целе своје земље.

 

Зато ћу овај запис о њему завршити још једним Дучићевим цитатом:

 

За Европљане, пресићене својим безбројним лепотама грчког  хришћанског света, Египат најпосле постане земљом самих парадокса и апсурдума, најбогатије тло, а најсиромашнији народ! Најстарија култура, а најнекултурније људство!Најбоља клима, а сви људи болесни! Земља са највише воде – пошто цео свет живи поред Нила- а најпрљавија чељад! Највише сунца, а највише прозеблих и реуматичних! Сви побожни, а сви зулумћари! Инајзадсвуда пустиња а нигде самоће!

 

Јер где год има пута, не можете се пробити од навале људи, бивола, кола, камила, магаради. Ова зелена трака, бачена на жуту пустињу, а што се зове Египтом, то је најужурбанија земља на свету. А све ово изгледа да траје одувек, и да траје вечито. Све у праисконској граји и збрци, у дрању људи и крику животиња.[3]“

 

Некада су, дакле, од Каира водила два путића: један у живот, други у смрт.

 

Данас, како ми се чини, живот је однео победу, упркос томе што га Црна Госпа у стопу прати; граја је однела превагу над тишином, а садашњи тренутак над вечношћу.

 

С`est la vie, my friend!

 

В. М, 31. 8. 2012.

 

("И смрт и живот једнаки су оба" - стихови из Петраркиног"Канцонијера")

 

[1] Јован Дучић, Градови и химере, Писмо из Египта

 

[2] Јован Дучић, Градови и химере, Писмо из Египта

 

[3] Јован Дучић, Градови и химере, Писмо из Египта

 

 


Powered by blog.rs