Trun smo i tren

Египат је...(2. део)

Египат је... — Аутор trunsmoitren @ 09:26

(Сфинга: приближавање) 

ЕГИПАТ:

Е јер је егзотичан;

Г, јер је Гиза његов драгуљ;

И, јер је Изида неприкосновена;

П, јер има пирмиде и папирус;

А, јер се поноси Александријом, Абу Симбелом и Асуаном, Амоном Ра;

Т, јер је Тутанкамон тајна.

 

Египат је одувек мамио и оне који су жељни авантуре, и оне који су жељни мира, и оне који су жељни знања. А он је  био и остао тајна.

 

Иако постоје бројни материјални докази о духовној надмоћности старих Египћана и о знањима која превазилазе остатак света, чији су резултати, између осталог, и невероватне грађевине и бројна уметничка дела која почивају у престижним европским музејима (првенствено у Француској и Енглеској), мада је много тога, срећом, остало и у земљи порекла, оно што је у Египту највредније и најважније остаје непознаница.

 

Гледамо пирамиде и Сфингу, застаје нам дах од Тутанкамоновог златом уоквиреног погледа, златне маске, накита који нема цену, оружја и оруђа,задивљени смо лепотом и величином храма у Луксору и осталих тебанских красота, плаши нас оно о чему размишљамо док посматрамо мумије и остатке прастарих животиња, али оно што је њихова суштина – остаје нам недоступно и недодирљиво.

 

Јављају се нове претпоставке и теорије, модерни приступи старој цивилизацији, али ова земља, библијски Мисир, из које је Мојсије извео свој народ после четрдесетогодишњег лутања пустињом, земља у којој су своје краткотрајно прибежиште нашли и Богородица и Богочовек и у којој и данас Копти чувају успомену на своје хришћанско порекло и живе у слози са већинским, муслиманским становништвом, остаје привлачна за безбројне туристе из целог света.

 

У Хургаду, кажу становници, највише туриста долази из Русије, а у Шарм ел Шеик, друго најпознатије летовалиште, има више Италијана и западњака.  

Уживах слушајући на сваком кораку руски језик. О, како лепо и меко Египћани говоре руски, да само знаш, а како набадају инглиш...!

 

Извори кажу да су египатску земљу која је плодна, ону која је давала живот онда када се Нил излије, називали црном земљом, црницом, за разлику од пустињске земље, која је названа црвеном.  Црвено и црно – две су боје које су се нашле и на застави ове земље.

 

Иако се симболика боја на египатској застави другачије тумачи («Застава је подељена на три хоризонтална дела, црвене, беле и црне боје. На белој подлози се налази египатски национални симбол: Саладинов орао (златни орао прекривен штитом на којем арапском словима пише име земље).Црвена боја се односи на период пре револуције који је био окарактерисан борбом против окупације Велике Британије. Бела је симбол револуције из 1952. која се завршила без крвопролића, а црна је симбол краја британског колонијализма и монархије. Ове боје су постале традиционалне панарапске боје и налазе се и на заставама Јемена, Сирије и Ирака. Заставе ових земаља се разликују по амблему у свом центру», каже Википедија), мени се чини да те две боје, између којих стоји бела, нису случајно на том месту.

 

Египат је други/другачији континент- црна, тајанствена, дивља, динамична, пуна изненађења Африка.

 

Египат је други/другачији свет (тачније, спада у земље тзв. Трећег света), менталитет, исхрана, ритам...

 

Египат  је друга/другачија клима (суптропска).

Киша и магла су ретке појаве. Сунце, песак, море, небо, гранит - много чешће.

 

Египат  је земља контраста: величанствена и чудесна историја наспрам сиромашне, неизвесне и, чини ми се, тужне садашњости...

 

Египат је сјај фараона и беда потомака.

 

Египат је сунце на небу и топлота на земљи, у земљи, око нас. Мој наклон, Амоне Ра.

 

Египат је Нил, Сфинга, папирус, хијероглифи, пирамиде, камиле, Луксор, Абу Симбел, Асуан, Александрија, Књига мртвих, Амон Ра, Озирис и Изида, Хорус, Анубис, Птах, Тутанкамон, Нефертити, Клеопатра...

 

Египат је више од деведесет посто пустиње, мање од десет посто копна и осамдесет милиона становника.

 

Египат је деведесет посто становника муслиманске вероисповести и десет посто хришћана, Копта.

 

Египат је Црвено море, најраскошније и најтоплије море које видех. Пред полазак на пут, рекох у себи: «Ако треба да је крај, нека буде у црвеном.»

О. Памук ми објасни: »Значење је бојâ да буду пред нама и да их видимо.Ономе који не види, није могуће објаснити што је то црвено.« Видим и не треба ми објашњавати.

 

Египат је песак, прах, запуштеност и немар на све стране; велелепни хотели и рајски вртови наспрам безбројних започетих зградетина и хотела које прекрива прашина и који можда никада неће бити завршени (јер би власници морали да плате велики пораз). Оно што доврше, већ је начето зубом времена, топлим ветровима, засуто песком и прашином. Читав Египат је једно велико градилиште.

И кал (изузев то мало хотела уз море).

 

Египат је сиромаштво. Месечна плата хотелских радника је око 50-60 евра, и од ње треба да исхране бројне породице. Да није бакшиша од туриста, на чију неопходност нам указују водичи, ко зна шта би било...А сви насмејани, дружељубиви, жељни приче (и нарочито белих жена).

 

Египат су камиле. Бај д веј, највећа понуда дата онима са којима бејах (за мене) је- 500 камила. Срећа те ме моји «чувари» воле па ме не дадоше, мада размишљаху;-).

 

Египат је непрестано удварање белој жени и удовољавање туристима

 

Египат је непресушни осмех, трпљење, достојанство у беди.  

 

Било како било, вредело је проћи кроз пустињу, видети фатаморгану, возити се џиповима и посетити бедуинско село; вредело је гледати плес окрећућих дервиша (што је нешто потпуно невероватно и прелепо), уронити у Рајско острво, па макар корали разрезали десно стопало, и пливати по Црвеном мору; вредело је видети Каиро и његов музеј (безбројне драгоцености у музеју, рачунајући и садржај Тутанкамонове гробнице, али и оно што ме је нарочито дирнуло – статуе писара изложене у музеју, лепше од оне најпознатије која почива у Лувру, писара чије ме  живе очи и сада гледају); вредело је возити се Нилом...

 

Вредело је све!

 

Nota bene, човече - путниче:

Египат је на карти твог срца и твоје мисли condizio sine qua non!

 

Виолета Милићевић 


О безмерности и величанствености једне небеске фатаморгане (1. део)

Египат је... — Аутор trunsmoitren @ 09:02

 
 

Ко није видео Египат, тај ипак има једно чуло мање. Има један живот људски док се није видео Египат, и други пошто се је видео.

 

Истина, не може бити речи о лепоти Египта, али може о безмерности и величанствености једне небеске фатаморгане.

 

Египат је једна стварност која лежи далеко изван неба и земље.

За Египат не знате ни шта је, ни по чему су повучене његове границе; јер он у нашем духу није оставио ничег стварног ни одређеног за што би се ухватила наша мисао, и на чему би се задржала наша успомена.

 

Стотину година у Египту, то би опет и увек био једино онај први дан, када смо са пустиње мора закорачили у пустињу ове земље,. То је увек тај први дан који није никад замркнуо, али кад се ни обновио“, записао је Јован Дучић у свом „Писму из Египта“. Климам главом у знак одобравања, срећна што видех Египат.

 

Египат је прича коју је тешко испричати.

 

Слике у сећању смењују се брзином светлости, али се речи отимају и беже у дубину папира као оне мале сребрнасте рибе из Црвеног мора које облећу око мојих ногу тако да их видим у свој њиховој лепоти кроз кристално провидно море, а онда, чим се сагнем, побегну од мене. 

 

Такви су и они рачићи или нека друга сићушна црвеноморска створења што се увлаче у песак чим пођем ка њима, на оном делу који је привремено остао сув након што се повукла вода због пуног месеца, те је унутрашњост тих рупа сасвим црна као да је неко убацивао ситно стругане угарке у њих.

 

Отима се и измиче ми та прича, иако ми је Египат великодушно нудио своје морско, копнено и пустињско богатство на сваком кораку.

 

Треба стрпљиво откопавати сећања, онако како археолози откопавају остатке старих цивилизација, чистећи их од наноса времена и порозности, радујући се и кад пронађу и најсићушнији део накита, и кад пронађу остатке гробница и остатке читавих градова.

 

Треба урањати у трошни песак успомена, у море разнородних утисака, подносећи стоички врућ ветар садашњости који тежи да их помеша, разнесе на све стране и изједначи.

 

Треба подићи копрену која прекрива све што је постало прошлост, блиска или далека, и загледати се у сваки делић онога што је постојало. Треба, да бисмо сачували од смрти оно је вредно.

 

Виолета Милићевић 


Powered by blog.rs