Trun smo i tren

„Ко није видео Египат, тај ипак има једно чуло мање. Има један живот људски док се није видео Египат, и други пошто се је видео.

Истина, не може бити речи о лепоти Египта, али може о безмерности и величанствености једне небеске фатаморгане.

Египат је једна стварност која лежи далеко изван неба и земље.

За Египат не знате ни шта је, ни по чему су повучене његове границе; јер он у нашем духу није оставио ничег стварног ни одређеног за што би се ухватила наша мисао, и на чему би се задржала наша успомена.

Стотину година у Египту, то би опет и увек био једино онај први дан, када смо са пустиње мора закорачили у пустињу ове земље,. То је увек тај први дан који није никад замркнуо, али кад се ни обновио“, записао је Јован Дучић у свом „Писму из Египта“. Климам главом у знак одобравања, срећна што видех Египат.

Египат је прича коју је тешко испричати.

Слике у сећању смењују се брзином светлости, али се речи отимају и беже у дубину папира као оне мале сребрнасте рибе из Црвеног мора које облећу око мојих ногу тако да их видим у свој њиховој лепоти кроз кристално провидно море, а онда, чим се сагнем, побегну од мене. 

Такви су и они рачићи или нека друга сићушна црвеноморска створења што се увлаче у песак чим пођем ка њима, на оном делу који је привремено остао сув након што се повукла вода због пуног месеца, те је унутрашњост тих рупа сасвим црна као да је неко убацивао ситно стругане угарке у њих.

Отима се и измиче ми та прича, иако ми је Египат великодушно нудио своје морско, копнено и пустињско богатство на сваком кораку.

Треба стрпљиво откопавати сећања, онако како археолози откопавају остатке старих цивилизација, чистећи их од наноса времена и порозности, радујући се и кад пронађу и најсићушнији део накита, и кад пронађу остатке гробница и остатке читавих градова.

Треба урањати у трошни песак успомена, у море разнородних утисака, подносећи стоички врућ ветар садашњости који тежи да их помеша, разнесе на све стране и изједначи.

Треба подићи копрену која прекрива све што је постало прошлост, блиска или далека, и загледати се у сваки делић онога што је постојало. Треба, да бисмо сачували од смрти оно је вредно.

Виолета Милићевић