Trun smo i tren

16 ÐÐ, 2012

Чекање (Тијана и Емилија)

Младост пише срцем — Аутор trunsmoitren @ 11:33

koleginice-u-veroni 

Персијски песник је рекао: „Живот је пролазни ветар“, а ја кажем да је вечито чекање у кругу.

У том кругу једна ме стално гони мисао: „Чекам те, чекаш ме, ми се чекамо, они се чекају...“

Баш сада, у овим благо поподневним сатима неко неког чека: неко чека аутобус, неко у реду за бесплатне новине, неко чека тему за писмени.

И ја чекам, а надам се и ти.

Кажу да чекање убија, гризе наша осећања и живце као мољци стару дедину јакну.

Ја волим ту неизвесност...вероватно зато што сам волела када ми деда прекрије стопала том јакном...И мислим да ће се увек исплатити...Мислим...

Сећам се, као кроз маглу, када сам чекала да се огласи мој телефон, да позовеш...Само да засветли (а да то није тбог празне батерије)...! И тако даноноћно...

И морам да признам – светлео је, што због горег, што због бољег разлога...Али не због најбољег!...И таман кад помислим:„Нема ништа од овога“, мама каже:„ Хоћеш ли се више јавити на тај телефон?!?“

И онда кажем: „Хвала ти што сам те чекала!“, и уместо оног „Чујемо се“, рекла бих: „Чекајмо се“, али плашим се да ћеш се можда уплашити...

А онда – тишина...И опет: „Нема ништа од оног“.

И то траје, и наравно да ме је страх (помало), али... Још увек те чекам!

Чекам те у прошлости, у будућности...Чекам те у међувремену...

Неко чека резултате, неко чека бебу, неко „звонка спасића“.

Ја чекам, а надам се и ти...

Волим када планирамо чекање, када га понављамо. Волим када се играмо са њим, када се такмичимо...И волим када касниш, јер и то је део игре.

Тако те чекам  и чекам...Али зато што знам да ћеш доћи, и зато што је на тебе ред да победиш. А мислим да волиш и ти (ја редовно касним). За сада је 10:9, резултат у моју корист,  а игра је до плус бесконачно...

Да, да...Чекаћемо се ми...

Неко чека госта, неко да падну маске, неко оног правог.

Ја чекам, а надам се и ти...

Тијана Јонев, IV/9, 2009/2010.

*

Рука високо испружена...Последњи трзаји махања, влажни образи од кише суза, мутан поглед ка хоризонту и последњи одсјај тог покретног метала који замиче за брег.

Не постоји више ниједан траг њиховог присуства...Отишли су. Опет су отишли.

Тешким корацима својих болесних ногу и повређеног кука враћа се кући...И чека...Чека...Зна да ће они опет доћи. Овај пут ће доћи пре зимског распуста. Обећали су, и бака чека.

Улази у кућу и иза телевизора, на бојанкама својих млађих унука налази календар. Броји дане до славе. Тада ће доћи.

„Брзо ће и то проћи“, теши себе.

Цео тај дан испуњен је бригом о породици која је на путу. Увече, иако уморна, не успева да заспи. Опет ће морати да попије лек како би заспала. И тако већ годинама, још откако јој је умро муж. Од тада је усамљена у својој кући, али неће је напустити све док је жива. Њена деца се томе противе, али она неће погазити своје принципе и убеђења. Да остане кућа сама и да пропада?!?

И зато она чека...И чека...И годинама тако...Чека слободне дане своје деце и нада се њиховом доласку.

У кући све подсећа на њих: слике на полицама, телевизору, изнад кревета; разгледнице са путовања већ одрасле деце њене ћерке, илустроване књижице  млађих унука....Она прича сликама, свеже опраним и сложеним стварима.

И опет  чека...

Крије своју тугу, али њена деца је осећају чак и преко телефона. Понекад се намерно не јави мислећи да ће тако сакрити тугу, али онда изненада осети потребу да се чује са њима и јави се са изговором: „Вероватно ме је ударио ветар на пољу“.

У раду и чекање лакше подноси, а има много посла око куће, штале, говеда. Каже да има занимацију. И ево, остало је још само неколико дана до њиховог поновног доласка.

Она чека.

На оном истом месту на којем их је испраћала стојећи непомично, са погледом упереним ка хоризонту, сада лагано поскакује са све болесном ногом и...тихо...чује звук...

„То су сигурно они!...Не, нису...! То комшији Ралу долазе деца...!“

Али она и даље чека. Јер њена ће деца доћи...И опет – чека...

Емилија Краковић, IV/9, 2009/2010.

*

Други писмени задатак. Једна од тема је и „Чекање“, како би могла да се обради и као тема из градива (због Борхесове истоимене приповетке) и као слободна.

Много лепих радова. Много различитих приступа. Ипак, издвојих ова два.

Лексика је једноставнија, понекад баш лепршава, спонтана, као и мисли; интерпункција прати ритам искрених и неспутаних мисли и осећања; размишља се о чекању драгог и чекању драгих бића...

Њих две седе у истој клупи. Ословљавам их у шали са „колегинице“, јер су у „То су били дани“ играле професорке. Нема смисла да их овде раздвајам јер их је ђачко доба спојило и везало нитима искреног и трајног пријатељства.

Биће још „Чекања“, али за почетак нудим ова два, од којих ме је прво насмејало и разнежило, а друго баш растужило јер у њему видим и своју бабушку.   


Коментари

  1. Све више и више обраћам пажњу на инспирацију, оно што долази из саме унутрашњости душе која пише, јер се у томе много да научити о оном ко држи перо. Препознају се тешке и мисли лепршаве. И то је тако занимљиво! :)

    Аутор pricalica — 16 ÐÐ 2012, 12:44

  2. А то се, моја Причалице, најтеже контролише и о томе, заправо, најмање знамо (и најмање можемо знати). То је као чесма из које точимо воду, али није у нашој моћи да сазнамо докле ћемо...:-)
    Јесте чињеница да оно што је исписано много говори о аутору, само је питање да ли говори о ономе што аутор јесте, што је био или што би желео да буде, а кад боље размислимо, све три могућности опет чине једно једино биће.
    Најлепше је кад се, као у овим задацима, нађе и нешто што лепрша и нешто што аутора везује за земљу, па читаоци уживају.:-)

    Аутор trunsmoitren — 16 ÐÐ 2012, 23:18

  3. Emilijin sastav me je zaista dirunuo. Oci su mi zasuzile.
    Odlican!

    Аутор kosta — 17 ÐÐ 2012, 19:35

  4. Јесте, Коста, дирљиво је то: кад знаш да те неко баш тако чека и кад знаш да ти је због тога истовремено и жао и драго.

    Аутор trunsmoitren — 17 ÐÐ 2012, 20:56


Додај коментар

Додај коментар





Коментар ће бити проверен пре него што се објави.

Запамти ме

Powered by blog.rs