Trun smo i tren

Philadelphia, Museum of art

Angee, France

Seoul, South Corea

Chile

Нађох ове слике на различитим сајтовима на којима се приказује тзв. улична уметност (Street art, stairs). 

Раније сам била очарана тродимензионалним сликама на улици ( мада то не значи да не волим и мурале и сваку другу реализацију људске креативности), али слике степеница, нарочито кад их много има, а треба их све прећи, заслужују посебан осврт. Сасвим је извесно да ће нам живе боје убрзати кораке и да ћемо ту раздаљину лакше прећи уколико пред нама није само сивило.

Још кад помислимо на (кратко)трајност, свакодневну угроженост удружену са зубом времена, њихова судбина делује још трагичније, иако служе својој сврси, тј. људима, због чега и постоје. 

Замишљам како корачам њима, а моји "кораци ко лаки облаци", да се послужим туђим стихом, прескачу многе степенике, иако бих свакако желела да се задржим на њима, како бих се што више нагледала лепоте које су очи пуне....