Плес окрећућег дервиша
За дервише сам први пут чула захваљујући Селимовићу, наравно, а Ахмед Нурудин, шејх текије мевлевијског реда, остао је један од најживљих и најупечатљивијих ликова у мору оних које сам срела у литератури.
Проучавајући, сасвим површно, грађу о дервишима мевлевијског реда, наишла сам на податак да се тај ред разликује од осталих, између осталог, и по томе што до свог духовног остварења долази плешући, а не само проповедајући и посвећујући се на уобичајен начин вери. Зато су и названи плешућим/окрећућим дервишима.
Прошле године, на летовању, једно вече у хотелу било је етно-вече. Ми, туристи и гости хотела, могли смо да гледамо плес у коме су играчи били у костимима фараона и њихових робова, у ношњама из појединих крајева Египта, али нам је исто тако дата могућност да видимо окрећућег дервиша. Начин на који је баратао круговима, начин на који је тонуо у занос да би се, на врхунцу заноса, погасила светла и, уместо њих, засветлуцала његова вишеслојна сукња, био је један од најчудеснијих плесних бравура које сам имала прилике да видим.
Плес је трајао петнаестак минута, али је мој апарат са камерицом издржао непуних десет. Да је издржао бар још минут-два, било би боље, али се и овде добро види зашто никада нећу заборавити један јулски уторак 2012. године.
Окрећући дервиш изводи мистичан плес који се претвара у ритуалну екстазу у којој дервиш комуницира с Богом и космосом, све док не спозна највишу духовну сферу и приступи спознаји стварности.
Како би се, иначе, могла другачије објаснити оваква концентрација, вештина, издржљивост и лепота?!?
Имала сам прилике да гледам плес два окрећућа дервиша. Овај је наступао у хотелу, а други, који је наступао у пустињи, на импровизованој бини, био је само бледа сенка онога што се овде могло видети.
Код овог дервиша, тело је било само жива чигра коју је, на малој бини, (п)окретао и надахњивао виши принцип и смисао, док је сценографија била потпуно занемарљива; док је код другог пустињска сценографија допринела упечатљивости доживљаја, али је плес био само добро научена техника и ништа више од тога.
Египат ми, годину дана након сусрета са њим, делује као једна фатаморгана.
Ево делића те далеке фатаморгане која својим постојањем сведочи да светлост може све, и да је игра светлости нешто најтајанственије и најбајковитије у овом свету!