Trun smo i tren

 

(Слика са интернета)

 

Има песама

које чекају

само на нас –

да их напишемо,

погледом обујмимо

или прочитамо;

руку да им,

као пријатељу,

пружимо;

да их пољубимо у образ

и спонтано,

онако људски,

упитамо

како су,

да ли им је тешко,

боли ли их шта

и можемо ли да учинимо

ишта

једни за друге.

 

Има људи

који чекају

да их песме пронађу

и загрле јако,

онако како људи

не би умели

никада,

тек стихом нежним,

звуком ил` римом,

и ланцима среће их окују

у неописиву усамљеност сред гомиле.

 

То су људи

са душама чистим

попут најчистије хартије,

они који знају 

да су топла срца

најлепше оловке.

Они живе за песму. 

 

Има песама и има људи.

 

Виолета Милићевић

 

(Слика са интернета) 

 

Оде

и претвори се у вечност.

 

Срце ти се распрсне у парампарчад,

иако те заварава да и даље куца.

Земља отвори своја недра

и испуцалим, храпавим длановима

прихвати још једно тело,

а ти наставиш да корачаш

и грлиш оне који су преостали,

све тише, тише.

 

Коме да кажеш да не знаш

како да заборавиш

и да се ниси нагледао

једне непоновљиве лепоте? 

Сви су некога изгубили.

 

Говориш,

а знаш да су изговорене речи

само празне шкољке -

бисери су дубоко у теби.

 

Наставиш да гледаш

у то непостојеће, бистро око,

да милујеш ту непостојећу, драгу главу

и љубиш те хладне дланове,

певајући у себи камену успаванку.

 

И чини ти се и даље да ће ти,

чим отвориш врата,

кренути у сусрет,

а знаш:

 

можете се опет срести

само кад и ти одеш

и претвориш се

у нечију вечност.

 

Виолета Милићевић

 

Трун смо и трен, уздах и сен

бескраја ког чине звук и твар,

ал сваки тај трун и сваки трен

неком је казна, а неком дар.

 

Казна је оном што прижељкује

сред несреће туђе своју срећу,

што ће за себе тражити увек

од две исте ствари ону већу.

 

Кратког су даха све радости

које се привидом опијају,

које од опсена и лажног сјаја

не виде сунца која  сијају

 

у нечијем оку, одразу верном

пречисте  душе племените.

Тек кад се чисте душе сретну-

постану светлошћу бремените.

 

И тада сваки, баш сваки трун

постане радости и сјаја пун.

И тада сваки, баш сваки трен

постане трајан, јединствен

 

јер трун постане злата грумен,

и трен постане дужи од века.

Трун смо и трен, уздах и сен,

божији  дах у телу човека.

 

Виолета Милићевић