Trun smo i tren

Славуј

Пријатељи — Аутор trunsmoitren @ 12:53
http://3.bp.blogspot.com/-xCJmw93x_VA/VewS_x0pshI/AAAAAAAAFn4/4OU3tMSY5hA/s400/slavuj.jpg
(Слика преузета са сајта "Словословље": http://slovoslovlje.blogspot.rs/ )
 

Небојша је живео на четвртом спрату; ту је проводио своје последње болесничке дане. Слушао је сирене аутомобила, гледао је сиво небо, кровове солитера и понеки траг авиона. Људи су били далеко; били су ситни и нису били занимљиви за гледање.

Испод његовог прозора растао је велики орах, видео му је крошњу. Још мало па ће моћи руком да је додирне, тако му се чинило. Надао се да ће дочекати бар тај дан да дохвати његове листове. Расли су један према другоме са много љубави.

У крошњи ораха лежала је женка славуја на јајима, док јој је мужјак сваког дана доносио храну.

И певао је.

Славуј је тако лепо певао да је Небојша једва чекао да му отворе прозор, па да слуша песму свог славуја. Био је то само његов славуј. Понекад је ризиковао да му буде хладно, али он је морао бар још једном да чује ту песму. Понекад му се чинило да славуј пева само за њега.

Комшија испод њега се бунио, сметала му је грана, орах, а највише му је сметао баш тај славуј који га је будио свако јутро. Молили су га неки људи да се стрпи само још мало, али његово камено срце није попустило. Сакупио је довољно потписа станара да се дрво посече.

Тако је и било.

Једног дана дошли су неки људи са електричним тестерама и посекли орах. Мачке су појеле јаја, па чак и женку славуја су појеле. Мужјак славуја је узалуд долазио још неколико дана; летео је тужно, без циља, али не – није више имао коме да доноси храну.

Слетео је на Небојшин прозор, отпевао је још једну песму, само за њега и – одлетео је заувек.

Небо је и даље било сиво, трагови авиона су још увек били ту…

Људи су и даље остали мали и неприметни – али сада не више због даљине.

 

Ненад Живковић

http://www.pokazivac.com/slavuj.html#.Vev3E_Cv5-I.facebook


Powered by blog.rs