Славуј
Небојша је живео на четвртом спрату; ту је проводио своје последње болесничке дане. Слушао је сирене аутомобила, гледао је сиво небо, кровове солитера и понеки траг авиона. Људи су били далеко; били су ситни и нису били занимљиви за гледање.
Испод његовог прозора растао је велики орах, видео му је крошњу. Још мало па ће моћи руком да је додирне, тако му се чинило. Надао се да ће дочекати бар тај дан да дохвати његове листове. Расли су један према другоме са много љубави.
У крошњи ораха лежала је женка славуја на јајима, док јој је мужјак сваког дана доносио храну.
И певао је.
Славуј је тако лепо певао да је Небојша једва чекао да му отворе прозор, па да слуша песму свог славуја. Био је то само његов славуј. Понекад је ризиковао да му буде хладно, али он је морао бар још једном да чује ту песму. Понекад му се чинило да славуј пева само за њега.
Комшија испод њега се бунио, сметала му је грана, орах, а највише му је сметао баш тај славуј који га је будио свако јутро. Молили су га неки људи да се стрпи само још мало, али његово камено срце није попустило. Сакупио је довољно потписа станара да се дрво посече.
Тако је и било.
Једног дана дошли су неки људи са електричним тестерама и посекли орах. Мачке су појеле јаја, па чак и женку славуја су појеле. Мужјак славуја је узалуд долазио још неколико дана; летео је тужно, без циља, али не – није више имао коме да доноси храну.
Слетео је на Небојшин прозор, отпевао је још једну песму, само за њега и – одлетео је заувек.
Небо је и даље било сиво, трагови авиона су још увек били ту…
Људи су и даље остали мали и неприметни – али сада не више због даљине.
Ненад Живковић
http://www.pokazivac.com/slavuj.html#.Vev3E_Cv5-I.facebook
Када си поставила онај текст где храниш лабудове, у истом тренутку сам осетила и радост и тугу. Радост, јер они који воле Божја створења знају како је осећај диван, а туга, јер та блискост животиње (птице) са човеком може понекад да буде кобна по њу саму. Ако се, рецимо, навикне да људи могу бити добри, наићи ће неко ко ће то њихово поверење изиграти.
Иначе, ми смо од неку годину добили подстанаре. И одмах су нас дали у бригу. Гнездо је направљено на малом стубу, одакле су птићи, кад су почели да вежбају крила, онако неспретни падали са стуба, где их је чекала мачка са мачићима. Стуб је био преузак. Било је тужно слушати родитеље како тугују, па смо се сви ставили на стражу. Један твити је преживео. Мислили смо да више неће долазити. Али нисмо били у праву. Међутим, овог пута им је гнездо однела олуја. Цело-целцато. Можда је и то брига која ће помоћи да ново гнездо свију на сигурнијем месту.
Аутор pricalica — 07 СР2015, 00:11
Да, јасно ми је, али сам сигурна да "моја" привремена мала фарма са Крфа ипак добија с времена на време храну и пажњу и других туриста, иако их оних дана није било много. У крајњем случају, сигурно их и неки Крфљани хране. У крајњем случају, мајка природа се побрине за све, иначе они не би могли бити онако лепи и питоми. Не верујем да има много оних који би им чинили нажао.
Што се тиче твојих подстанара, незгодно су место изабрали. И ја имам, осим ово троје укућана, још један пар голубова који редовно свраћа на клопу. Понекад још неки покуша да слети на прозор, али их мужјак јури. Само понекад дозвољава, док им је младунче мало, да им оно прави друштво. Више пута сам видела на суседном крову, који је много нижи од нивоа на коме је мој прозор (пошто сам ја у згради на првом спрату, а преко пута је приватна кућа), неке мачкетине које будно прате голупчиће и вребају, али им не могу ништа, управо због висинских разлика. Ако би слетели на кров који је направљен испод мог прозора (да ти не описујем сад како изгледа то двориште које је требало да буде заједничко, а није), она би их зачас ћапила, али нису ни они глупи, а ни ја не бацам храну доле. И тако...
Баш ми је жао што су твоје птичице изабрале тако несигурно место за свој дом. Много је тужно то што им се десило. Надајмо се да су сад нашле неко високо дрво и да ће им трећи покушај донети мир и много потомака. :-)
Аутор trunsmoitren — 07 СР2015, 00:36
Дивно! Дивно! Дивно!
Тужно!
Сваки дан нам се на неки начин пружа прилика, не морамо остати мали и неприметни.
Аутор Јанакис — 14 СР2015, 11:50
То знају само они који чују песму славуја и воле дрвеће, Јанакисе.
Има трагичног оптимизма у овој причи, а и у животу. Упркос томе што свакодневно гледамо како нам "комшије" ломе и секу из корена дрвеће, морамо се трудити да будемо другалији од њих, како би бар неке будуће генерације у хладу свог дрвећа и читавих шума могле да слушају песме славуја. :-)
Аутор trunsmoitren — 14 СР2015, 12:46
Хвала велико на лепим речима. Драго ми је да сам овде.
Поздрав!!!
Аутор Nenad — 20 ÐÐ 2015, 16:08