Trun smo i tren

Јесен

Трун смо и трен — Аутор trunsmoitren @ 20:43

(Слика са интернета)

И у јесен сиву понекад се чудо
својствено пролећу догоди и - лечи.
Ако нема људи, ни вољеног града,
живе су још боје, и звуци, и речи.

Живот је тренутак, ал` је и трен живот,
тај трен који траје и кад крај нас мине.
Можда смо због тога и проткани сетом -
кап меда не блажи океан горчине.

Али та кап меда, кушана бар једном,
и леднике моћне отапа и ништи.
Најпре дрхтај крене, а онда и јецај -
доказ да смо живи чим нас нешто тишти.

Хладан сан нек чека (јесен је тек стигла,
њене боје још су топле, нежне, благе).
А кад дође зима, заклон ћемо наћи
под стрехама срца неке душе драге.

Виолета Милићевић, 13. септембра 2015.

                                                                    ***
Дуго нисам написала ниједну песму. Међутим, недавно, док сам читала песму Војислава Тодоровића ("Окрутно леп тренутак"), испирација се негде досађивала и одлучила да ме поново посети.

Тако је, као одговор на садржај лепе Војислављеве песме, настала и моја "Јесен".
Испод ње постављам и поменуту, мени врло инспиративну песму.

Окрутно леп тренутак

Сваки твој сањани јесењи тренутак,

Могао је бити... неки секунд лета...

Могао је стати у најмањи кутак,

Могао се крити у окрету света.

 

Ништа ти се неће ни у јесен збити,

Што већ није било у пролећу неком.

Узалуд сад мислиш шта ће сутра бити...

Само ће таласи да протекну реком.

 

Моја свест је мирна; не постоји сада.

Не говорим ништа из злобе, незнања.

Призиваћеш можда слику једног града,

У новоме граду, испод голог грања.

 

Застаће ти мисли, срце ће да лупа;

С врха катедрале полетеће јато,

Око тебе биће нека руља глупа,

А небески тиркиз обојиће злато.

 

То ти је тренутак, то је живот цео.

Сећање на сада, већ измиче, бледи.

И онда се вратиш у сан хладан, бео.

Не вреди да дрхтиш! Ништа ти не вреди!

 

Војислав Тодоровић

        Copyright by Vojislav Todorovic 2015.


Powered by blog.rs