Trun smo i tren

20 СÐ, 2015

Експерименти са задатим елементима приче

Младост пише срцем — Аутор trunsmoitren @ 10:54
http://www.dodaj.rs/f/2R/NI/3VNKdkwz/knjiga-je-svetlost.jpg
(Слика са интернета)

             Драги камен

(јунак: ауто-стопер, почетак радње:двор, важан предмет: накит, непријатељ: старица, пријатељ: старац, несрећна околност: несрећа/пљачка?, срећна околност: чудо, крај: фарма)

            „Продао сам теле. Морао сам. Да нисам, убрзо бих огладнео, а потом и умро од глади. Немам више шта да тражим на двору. Време је да се вратим на своју фарму“, размишљао је млади сељак док се обесхрабрено кретао ка главној капији.

            Живео је сам, у веома лошим условима, као и већина сељака у то доба. Његова мала фарма је била све што је имао, а није била довољна ни за њега самог.

            Пешачио је полако земљаним путем ка фарми, иако је било најмање дан јахања до ње. Пролазиле су разне кочије, неке и са по четири коња који су их уједначено вукли.

            Младић је стопирао многе и питао за превоз. Али нико није хтео да повезе сиромашног сељака. Био је разочаран чињеницом да га нико неће повести па је наставио пешке.

            Срео је једну старију госпођу која је носила пуну корпу воћа. Замолио ју је за једну јабуку. Узела је јабуку из корпе, застала на тренутак, погледала младића и рекла му да има нешто боље за њега.

Извадила је из џепа драги камен и објаснила му његове мистичне моћи – ко год би носио камен са собом био би сит. Тако гладан и изнемогао момак се обрадовао и купио од старице камен за тридесет сребрњака, иако је то био сав новац који је имао.

            Јесте, драги камен га је чинио ситим, као што је старица и обећала. Нажалост, младић није знао да је старица вештица која жели његове преостале године живота, и да камен истовремено представља старосну вагу. Младић јесте био сит, али се осећао изнемогло.

            На путу ка фарми сустигао га је један јахач. Био је то декица који је путовао земљом и писао рад о необичним животињама и лековитом биљу. Добродушни декица је понудио младићу да га на коњу одведе до фарме.

            Стигавши до фарме, момак је толико био захвалан старцу да је одлучио да му поклони драги камен како би му се нашао на путу.

            Приметивши да драги камен има неко ко је старији од ње, вештица је одлучила да узме камен натраг. Од њеног беса земља је почела да се тресе, старац је пао са коња и драги камен се поломио. Дејство зачараног камена се поништило и вештица је умрла од старости.

            Изненада, у сељаковој торбици су се појавили сребрњаци које је дао вештици. Старац се попео на коња и наставио свој пут, а сељак је, срећан, ушао на фарму.

                                                                Душан Богићевић III/3, шк. 2014/2015.

            ***

            Чорба на хаљини

(почетак: бар, главни јунак: директор/менаџер, непријатељ: новинар, пријатељ: мудрац, важан предмет: књига, срећна околност: љубав на први поглед, крај: плажа)

            Јаооо! Опет се убо на тај кактус!

Никад није волео та бодљикава чудовишта. И чему уопште служи та биљка? Да би њега убадала и нервирала? Једино бодљикаво створење које он воли је бодљикаво прасе, поготово на ражњу.

            Као и свакога дана, седи у ћошку бара на Сењаку. Удобно заваљен, испија мартини. Понекад погледа кактус и заколута очима.

            На први поглед нико не би помислио да је човек у љубичастим панталонама и зеленој кошуљи директор највећег предузећа за производњу ротквица и цвекле на Балкану.

            Размишља. Осветиће се он њој. Не може једна обична новинарка да уништи њега. Одакле јој право да пише о његовом начину облачења? Ко је уопште она?

            Откако је на прошлогодишњој свечаној вечери у двору пијан просуо чорбу на њену нову хаљину, она се окомила на њега: те текстови о његовим прељутим ротквицама, те текстови о превише црвеној цвекли, те замерке на рачун жутих панталона! Неће он то више да трпи!

            Да јој се барем није извинио! Међутим, он јој је послао свеже печене лигње са најскупљим преливима које је нашао у радњи, а она тако... Докле ће му бити непријатељ?

            Као и увек, и у овом случају је одлучио да пита Мудраца за савет. Мудрац му је много пута помогао, па се надао да ћу му и овога пута помоћи.

            Мудрац је човек од педесетак година. Живи у кућици која је у шуми близу Сењака, гаји патке. Он је директоров најбољи пријатељ већ неко време. Уједно је и његов једини пријатељ.Прозвали су га Мудрац када је пре неколико година успео да их избави из невоље.

            Био је директоров рођендан. Отишли су на Авалу, било их је десетак. Међу њима је био и Мудрац. Сви су били изузетно пијани. Кренули су ка кући. Никако нису могли да покрену ауто. Сви су покушавали, али једноставно нису могли. Након два сата, Мудрац је дошао до генијалног решења – употребио је кључ и ауто се упалио. Од тада је Мудрац.

            Као и увек када је Мудрац у питању, директор је морао да му донесе две флаше сока од јечма како би разговор почео.

            Чим је пиво испијено, почео је разговор о новинарки. Дошли су до невероватног решења – поклониће новинарки  књигу, и она ће престати да олајава директора по жутој штампи.

            Новинарка ће попустити чим прочита неки патетични љубавни роман. Такве су све жене.

            Купио је "Љубав у доба узгајивача крокодила", и кренуо ка њој.

            Рекли су му да није код куће, већ да је отишла на венчање. Сазнао је адресу у упутио се ка њој.

            Угледао ју је. Био је очаран.

            Ружичаста хаљина… Савршено! Сламнати шешир… Божанствено!

Изгубио је тло под ногама. Сав бес који је осећао према њој – ишчезао је. Јавила су се нова осећања. Знао је да је то љубав. Знао је да ће се овом невероватном женом оженити.

            Пришао јој је. Из разговора је сазнао да и она осећа исто према њему. Хтела је да му приђе још прошле године, али је због прељуте ротквице завршила у болници. Од тада га прогони. 

            Решили су да се одмах венчају. Међутим, директору је зазвонио телефон.

            Мудрац је у затвору. Напио се. Везао је на поводац патке и шетао их је кроз град.

            Мораће да одложе свадбу док Мудрац не изађе на слободу. Не би они чекали Мудраца, али им је потребан кум.

            Петог октобра су решили да се венчају. На годишњицу просипања чорбе.

            Млада је у прелепој перјаној хаљини, а младожења у невероватном сомотском оделу.

            Венчање је на егзотичној дунавској плажи.

            Кум је поклонио младенцима тек донет кактус из Сахаре.

            Директор је вриснуо.

                                                                                  Милица Андић, 3/3, шк. 2014/2015.

***

Крајем прошле школске године одлучила сам да, први пут откако радим, дам ученицима могућност да се поигравају својом креативношћу више него иначе.

Пошто увек има оних који не знају како да почну задатак, или знају како да почну, али се запетљају око заплета, као и оних који све знају и умеју само не знају какав закључак да напишу, а и оних који не знају ни о чему да пишу, без обзира на објашњење тема и слободу која им се нуди, одлучих да свако од њих, бацајући коцкице, извуче и свог јунака, и место где радња почиње, и место где се завршава, и пријатеља, и непријатеља, и важан предмет, и срећну околност, и несрећну околност.

Не, идеја није моја (мада бих волела да јесте). Преузела сам је од Данијеле Милошевић, која ми је предавала француски на курсу који се одржавао у Француском културном центру. Данијела је млађа од мене, али ме је њен метод рада одушевљавао.

Уписала сам се, пре неколико година, на тај курс како бих натерала себе да се вратим језику који сам некад обожавала, и са ког сам, претходно, заједно са Христином Ђурић, а након курса и са Данијелом Милошевић, превела по једну књигу чудесноог швајцарског писца, професора, политичара, поете, музичара, преводиоца (...) Оскара Фрајзингера ( "С оне стране мисли" и " Маслачак"). Данијела је после тога превела и "Живот је кучка".

Толико ми се допао такав начин писања приче да сам одлучила да га и сама понудим другима.

На папиру сам имала по шест јунака, шест почетака и шест завршетака радње, шест пријатеља, итд, и сваки ученик је бацао коцкице за себе.

По завршетку извлачења, прочитала сам свима комбинације које су извукли, и рекла да, након што смисле причу, треба да јој дају и наслов. Могли су да бирају или ту тај експеримент или једну од преостале две теме.

Било је много занимљивих радова, јер су неки добијали наизглед неспојиве елементе. Утолико су неке комбинације биле већи изазов за креативце.

За данас сам изабрала ове две приче које су ми се издвојиле од осталих (поносна сам што су на мом часу настале), мада имам још неколико које иду под руку са њима. 

20. 9. 2015.


Коментари

  1. Интересантна идеја, и одличне приче.
    Посебно ми се допала друга, на један јако оштроуман а и духовит начин је дотакнуто много тема. Својеврстан плес кроз задатак, игра са међуљудским односима, приликама, ауторитетима и двосмисленостима.

    Аутор Јанакис — 21 СР2015, 10:56

  2. Занимљиве преиче и експеримент!

    Ја често практикујем код писања песама прво поставити кључне речи ... након тога инспирација буја. ;)

    Аутор Aneta — 21 СР2015, 11:40

  3. Драго ми је, Јанакисе, да исто гледамо и на тему, тј. задатак, и на конкретне реализације.
    Да, Миличин задатак јесте једно духовито поигравање свим и свачим,чиме постаје занимљив и онима који траже хумор и онима који траже критички приступ теми.
    Душанов задатак је другачији,са фантастичним елементима, али је такође врло занимљив.

    Анета, претпостављам да је и то врло занимљиво поигравање сопственом маштом и талентом.
    То још нисам пробала. Написала сам много песама на основу једне задате почетне речи. Људска мисао је чудо!:-)

    Аутор trunsmoitren — 22 СР2015, 20:31


Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме

Powered by blog.rs