Trun smo i tren

Путници смо (1. део)

Крф — Аутор trunsmoitren @ 22:42
http://www.dodaj.rs/f/1f/Py/3N9xKAKr/galeb-oblak-guvija-1024x.jpg

Путници смо - од тренутка кад отворимо очи и угледамо први знак Божјег свеприсуства, светлост,  до тренутка кад их последњи пут затворимо и кад нас овије тама непостојања.

Између првог тренутка, кад се светлост усели у наше очи , и последњег, кад из њих оде, пред нама се смењују слике свега што је материјално, а остала пробуђена чула, после чула вида, убирају свој данак: мирисе, звуке, укусе и додире.

У почетку то бива спонтано, а после се у нама буди потреба (која код неких постаје насушна и временом прераста у незајажљиву глад) за новим сликама, мирисима, звуцима, укусима и додирима, а самим и тим за урањањем у свеопште постојање, проналажењем свог места у свету и стапањем са њим.

Једноличан живот у детињству, сведен на родно место и околину, нарочито продубљује чежњу за новим просторима, а самим тим и људима, причама, доживљајима. Но, ни они који су, стицајем околности, морали или хтели да мењају места боравка од малих ногу такође нису лишени те чежње.

Уколико су морали, претпостављам да ће у зрелијим годинама имати снажну жељу да се што пре смире, укорене, и остатак живота проведу  на једном месту, а уколико су имали избора и били жељни промена  - то вероватно значи да им је радозналост постала свакодневица и да, чак и кад пристану на миран и једноставан живот и негде се укорене, заправо живе за ретке, али неопходне сусрете са новим пределима.

Спадам у оне који су, стицајем околности, од малих ногу (од прве године живота) морали да мењају места боравка, а онда, кад су се стекли услови, кад су остварили неки од зацртаних циљева, хтели су да виде (а самим тим и осете и доживе) све што ће им отворити неке нове видике. У праву је био Хенри Милер: „Наша дестинација никада није место, већ нови начин посматрања ствари.

Својим првим значајним путовањем сматрам матурску екскурзију, те срећне 1987. године, кад сам једини пут у животу видела Дубровник и Мостар, и кад сам први пут видела Сарајево. Спавали смо на Палама и у Млинима (како ми је необично, топљиво у устима и етерично било то име док сам га изговарала у себи, а док су се собама у којима је било скоро цело одељење ориле песме са другог албума „Црвене јабуке“, објављеног тог пролећа, након велике трагедије у којој су погинула два члана бенда. „Тууууго, туууго, несреећооо, никога ниииисааам тако волииииииииоооо…“

Тада сам први пут видела и сат који је, као у песми, зазвонио на кули крај Бегове џамије (иако ономе на кога сам тих месеци мислила нисам могла да признам све и „шапнем ријечи те: `Ммм …волим те`…“, ма колико ми прилике и амбијент ишли на руку).

Имали смо своје јунаке, „Пишоњу и Жугу“, Сашку и Трифуна, који су се окупали у Дубровнику, у хладном Јадрану, тајно, да не знају професори (као да се то може сакрити), а после добили температуру, на којој сам им ипак завидела јер су били храбрији од свих нас.

Много тога смо имали: и праве пријатеље, и црвене пасоше, и „наше“ песме и безброј отворених путева и наивних схватања. Слушали смо „Биће рата, кажу сви, ал` ја ћу умријети од љубави“, не схватајући да ће прве речи овог рефрена бити прави разлог за умирање, а не љубав, чије су жртве биле само умишљене.  А онда „када падне ноћ, ја зовем упомоћ, јер тебе нема туууууу…уууу…“.

Тада сам први и једини пут осетила благодат Зупчевих и мостарских киша које сам неизлечиво заволела читајући истоимену поему. Краткотрајан пролећни пљусак трајао је колико и мој прелазак преко моста, или мало дуже, тек да разбије неке ћутње и разбистри младалачке магле, а можда мало и Спинозу („У природи ствари нема ничег случајног, него је све одређено из нужности божје природе да на известан начин постоји и функционише“, „Кад љубав говори, разум мора да ћути“ ). 

„Онда су долазиле њене ћутње дуге

Предуге

Могао сам слободно мислити о свему

Разбистрит Спинозу

Сате и сате могао сам комотно гледати

Друге, бацати облутке

Доле низ стење, могао сам сасвим отићи

Некуд отић далеко

Могао сам умрети онако сам у њеном

Крилу, самљи од свију

Могао сам се претворити у птицу, у воду

У стену, све сам могао.“

После је дошло време кад нисмо могли све, па ни „сасвим отићи, некуд отић далеко“… Југославија је могла. Отишла је неповратно из наших живота, пасоша, личних карти. Заправо, најпре су са ње, као јефтина дугмад са скупоцене хаљине, спала два слова: С и Ф. Оно Р се још мало клатило, а онда је, суновративши се у бездан, повукло и Ј. Тако је васкрсла Србија и остала на ветрометини, „под кишом од олова, гвожђа и крви“, како би рекао Превер, сама, обешчашћена, опљачкана, све мања и све мање слободна. Вратило јој се оно Р, покајнички. Ми никуда нисмо ни ишли. И остали смо јој ми, који само њу имамо и волимо.

 Виолета Милићевић, август 2015.

Powered by blog.rs