Trun smo i tren

Чик прочитај! :-)

Чуда језика — Аутор trunsmoitren @ 16:33
http://www.6yka.com/upload/images/0000000000000000000%20Juli%202015/sre%C4%87ko.jpg

D4 L1 ST3 ZN4L1 D4 LJUDSK1 M0Z4K 1M4 SP0S0BN0ST D4 T3KST P0SM4TR4 K40 C3L1NU, T3 D4 PR3P0ZN4J3 1 B3Z PR0BL3M4 Č1T4 1 R3Č1 K0J3 N1SU 1SPR4VN0 N4P1S4N3? 0V4 P0J4V4 N4Z1V4 S3 T1P0GL1K3M1J4, 4 14K0 J0Š UV3K N1J3 ZV4N1ČN0 Z4V3D3N4 U KNJ1G4M4, SV0J3 UP0R1ŠT3 PR0N4L4Z1 U G3ŠT4LT PS1H0L0G1J1.

 DUG0 V3Ć 1NT3RN3T0M KRUŽ3 T3KST0V1 S4 P0TPUN0 P0BRK4NJ1M SL0V1M4, 4L1 V1 1P4K B3Z PR0BL3M4 M0Ž3T3 D4 1H PR0Č1T4T3 1 D4 SHV4T1T3 0 Č3MU S3 R4D1. 1ST0 V4Ž1 1 Z4 T3KST0V3 U K0J1M4 SU SL0V4 Z4M3NJ3N4 BR0J3V1M4. 0V4 P0J4V4 J3 N4ZV4N4 T1P0GL1K3M1J0M, 4 14K0 1NT3RN3T0M KRUŽ3 T30R1J3 D4 0N1 LJUD1 K0J1 0V0 N3 M0GU D4 Č1T4JU 1M4JU N3KU VRSTU N3UR0L0ŠK0G PR0BL3M4, PS1H0L0G N4T4Š4 D0S3VSK4 0BJ4ŠNJ4V4 D4 J3 0VD3 U P1T4NJU Č1ST PS1H0L0ŠK1 F3N0M3N. 
- 0VD3 S3 R4D1 0 PS1H0L0G1J1 0P4Ž4NJ4 1 0 T0M3 K4K0 LJUDSK1 UM SHV4T4 STV4RN0ST 0K0 S3B3. N41M3, M1 N3 P0SM4TR4M0 D3L0V3, V3Ć N4ST0J1M0 D4 UV3K V1D1M0 C3L1MU, T4K0 D4 J3 0VD3 U P1T4NJU G3ŠT4LT PS1H0L0G1J4 K0J4 N4S 1 U Č1 T0M3 D4, N4 PR1M3R, R3Č N1J3 S4M0 N1Z SL0V4, V3Ć J3 V1Š3 0D T0G4. LJUDSK1 M0Z4K T4K0 UV3K N4ST0J1 D4 GL3D4 C3L1NU, 4 N3 D3L0V3 0D K0J1H J3 ST4ST4VLJ3N4, P4 Z4T0 D0L4Z1 D0 T0G4 D4 M0Ž3M0 D4 PR0Č1T4M0 R3Č1 K0J3 N1SU D0BR0 N4P1S4N3 - 0BJ4ŠNJ4V4 PS1H0L0G. 

0VD3 D0L4Z1 D0 K0MB1N4C1J3 1SKUSTV4 1 ZN4NJ4, T4ČN1J3 D4 B1 PR0Č1T4L1 0V4K4V T3KST B3Z PR0BL3M4 M1 S3 0SL4NJ4M0 N4 0N0 ŠT0 V3Ć ZN4M0. J3D1N0 PR4V1L0 J3ST3 D4 PRV0 1 P0SL3DNJ3 SL0V0 U R3Č1 M0R4JU D4 BUDU N4 PR4V1LN0M M3STU - N4Š M0Z4K 0P4Ž4 T4 SL0V4, PR0C3NJUJ3 DUŽ1NU R3Č1 1 V1D1 0ST4L4 SL0V4, 1 4UT0M4TSK1 SKL4P4 R3Č. 

Ikao vleika vićena ljdui mžeo da čtia okvave testokve bez porbelma, psotjoi mnaji porecnat oinh kjomia to nkikao ne plozai za rkuom, čak i ako se dboro knocertišu. Odve se ne rdai ni o kovkam proemćejau, kao što trvde nkei šljiavi sjatvoi, već pnovoo - o pihsolgoiji ljdui. 

- Vreotvnao se tu rdai o ljimuda kjoi se iztunzeo knocenštriu na dtealje, pa ih ztao duračgiji rsaproed sovla otema u čatinju i ne mgou da se knocnertišu na clineu jer dolevi nsiu ivprasno preoađni. Njmia ta pornema u rodelsedu solva vrevoanto perdsatvlja perveilku ditasrkicju da bi poritčali šta zpavaro pšie - kžae nšaa sgovaonrica. 

Blio kkao blio, čtiava ova pitrča je kerunla 2005. gdonie, kdaa su kenrlui da se šrie mjelvoi satsaljveni "topigliemkisjki". Ikao se ipsvra msililo da je u ptainju šlaa, urzbo su sručtnjaci svathili da se rdai o vomea znmiailjvoj maifnesatciji ljdukse pihse.

***

Текст преузет са сајта: http://www.6yka.com/novost/86436


Путници смо (II део: Границе)

Крф — Аутор trunsmoitren @ 16:17

http://www.dodaj.rs/f/2v/zE/3yrnOpxP/galeb-brod-kasiopi-800x6.jpg

Они који нису били гастарбајтери морали су да чекају у редовима испред страних амбасада уколико су хтели да виде бели свет (чија је белина већ тада постала дискутабилна). Морали су да гарантују да ће се вратити у своју земљу: било да их на то обавезују студије, посао или туристичка агенција на чијем су групном списку били.  У противном, на њих се гледало као на persone non grate у земљама у које су желели да путују, чијег су (лажног или само вештачког) сјаја и благостања били жељни.

Путовања су тада била за многе недостижан сан, а пред нас су искочилe границе које деле „цивилизоване“ дивљаке од осведочених варвара (а то смо у овом делу света били ми). Срушен је један важан зид, који је један народ и град делио на исток и запад, а онда је сукоб између Истока и Запада почео да поприма несагледиве размере, док су се, истовремено, укидале границе између држава како би се увећала „породица“ земаља чији је званични назив ЕУ. Исцртавале су се нове границе, неке видљиве, а неке невидљиве -  очигледан знак да није битан ни пол, ни узраст, ни занимање, већ порекло, на основу којег се врши прегруписавање и одмеравање снага у свету.  И битан је новац, наравно, а његово се порекло не преиспитује, нарочито ако њиме треба „ослобађати“ територије од оних чији су их преци крвљу бранили, или ако треба стварати нове нације и језике, а све под окриљем „милосрдних анђела“ који уместо крила користе авионе, тенкове и бомбе обогаћене осиромашеним уранијумом, којима пошкропише оранице, тела и душе голоруких „терориста“, припадника народа чији су синови:  Никола Тесла, Милутин Миланковић, Михајло Пупин, Јован Цвијић, Јосиф Панчић, Милева Ајнштајн, Сава Владиславић, Лазар Хиландарац, Руђер Бошковић, Дејан Илић, Питер Богданович, Карл Малден, Ден Тана, Емир Кустурица, Стив Тешић, Владимир Величковић, Борислав Станковић, Новак Ђоковић, Иво Андрић и Меша Селимовић (да, и они, јер су видели, знали  и осетили више од других и изабрали да њихова дела припадају нашој културној баштини), …, па, ако ћемо поштено, и Мехмед - паша Соколовић, Омер - паша Латас, Скендер - бег, Шандор Петефи и многи други који су, стицајем околности, носили нека друга имена. Наравно, навела сам само имена оних који су светски а наши, а нисам навела ни Светог Саву, ни Светог владику Николаја и осталих четрдесетак светитеља, н читаву армију људи који су значајни за историју, уметност или науку своје земље.

Кад сам уписала студије и након тога једном приликом причала са оцем о томе шта бих желела као награду кад их завршим, иако сам била свесна да већина мојих вршњака тражи ауто или неки скупљи поклон (мање је битно да ли то и добије, али се подразумева да нешто очекује), изјаснила сам се за пут у Париз. Сматрала сам да нема веће награде од те, и да је треба заслужити, а ја сам је, ето, са диплому у руци, заслужила.

То путовање ми је било важно, пре свега, зато што је представљало искорак у велики, непознат и сањани свет, у (како сам тада веровала) нешто најлепше чиме он располаже - Град светлости.

Сматрам то путовање најзначајнијим до тада, јер је било свесно, годинама жељено и сањано. За њега сам се припремала учећи језик, читајући књиге и чланке о њему, убеђена да после тога више ништа неће бити исто.

„Види Париз и - умри“, говорила сам себи, јер ми је све што сам икада пре тога видела изгледало сићушно и мање вредно, или зато што није било по мојој вољи, или зато што се подразумевало, било део школског програма или пак породичних дружења (зато ми је у магловитом сећању једини одлазак у Линц, код ујака и ујне, након трећег разреда основне школе, кад сам била уплашена због преласка из села у град, односно варошицу Петровац, где су моји родитељи купили стан и видели будућност за мене - сећам се једино одласка на Дунав и дружење са групом људи и деце из села; као и одласци у Франкфурт, где су моји родитељи радили, мада тешко могу рећи и живели, а да та реч „живели“ подразумева још нешто осим мукотрпног рада, чак и кад смо ми, деца, одлазили на распуст, јер се на прстима једне руке могу избројати заједнички одласци у парк или на неко лепо место, у просторе безбрижности и слободе; чак ни први сусрет са морем, одлазак у Неум после 7. разреда, преко школе, не рачунам у нешто значајно, због своје повучености, ничим оправданог, али тада непобедивог осећаја ниже  вредности и болног несналажења у друштву).

Тај велики искорак у свет обухватио је пет мајских дана и донео ми је много незаборавних утисака и успомена, али исто тако и питања која су изронила из мени незнаних дубина, изненадивши ме својом дрскошћу: „И, шта сада? Зар је то све? Где је она неисцрпна енергија од које сам мислила да ћу живети још месецима, а можда и годинама? Где је тај perpetuum mobile?“ А онда је уследила још страшнија провокација: „Сигурно постоји нешто више од овога! Можда је то Атина? Или Рим? Или Фиренца? Мораш да сазнаш!“

И видех и Атину и Солун, и Халкидики уздуж и попреко; и Рим (са Ватиканом), и Фиренцу, и Пизу, и Лидо ди Језоло, и Венецију; и Азурну обалу (Кан, Ница, Монте Карло),и  Барселону, Љорет де Мар и Коста Браву, и Андору, и Мармарис и Бодрум, и Праг и Карлове Вари, и Братиславу, и Берлин  и Дрезден и Франкфурт и Улм, и Софију и Несебар и Боровец, и Беч и Салцбург, и Будимпешту … Крочих ногом и на други континент, афрички, у његову  најмистичнију земљу, Египат, где видех његове бисере Хургаду и Каиро.

Опчинише ме и разболеше од лепоте Москва и Санкт Петербург, и сваки педаљ свете руске земље.

Одлазих и враћах се, срећна при одласку, а још срећнија при повратку у једини град на свету који доживљавам као уточиште, јер ми је дао све што ми је потребно, онако како то чини одувек са свим невољницима, иако му нису сви добрим вратили. Понекад ми се чини да и мени, а и многима другима који га ослушкују ноћу, шапуће Тагорине речи:„Све што дају твоје дарежљиве руке – примам/, иначе не молим ни за шта“. Те стихове му је, гарант, рекао сам аутор кад је долазио у Београд, ономад, у октобру 1926. године, и био дочекан онако како се данас у Србији дочекују само спортисти.

Сва та одлажења и враћања, ти затворени кругови (а накупило их се) асоцирају ме на једно од најснажнијих места у „Дервишу и смрти“, на Хасанову формулу среће и слободе, утемељену на разликовању бесциљног тумарања и лутања по свету од смисленог одлажења и још смисленијег враћања: „И то непрестано кружење, са једном тачком на земљи која одређује смисао том кретању, која га чини одлажењем и враћањем а не лутањем, значило је за њега стварну или замишљену слободу, што је свеједно на крају крајева. Без тачке за коју си везан, не би волео ни други свет, не би имао куд да одеш, јер не би био нигде."

И зато, знајући и ко сам и где сам, одлучих да ове године, ако ми се отворе путеви, одем тамо где ћу осећати да, осим сунца и мора, постоји и нешто што ме снажно дозива, не само издалека, већ и из мене саме, из најдубљих дубина, нешто што је део мене иако тамо никад нисам била, нешто што ће радовати и моје тело, и срце и мозак, нешто плаво и зелено, што ће ме опустити па оснажити, што ће ме дирнути, али и донети нове слике и сазнања. У годинама сам кад само такве опције сматрам потребним и благотворним. Насушним.

У четвртак и петак обневидех од претраживања интернета, у суботу се запутих у агенцију и уплатих аконтацију, у понедељак потврдише да има места у жељеном хотелу, те измирих дуг, у уторак отпутовах.

Запутих се „тамо далеко, где цвета лимун жут“ и где је некад – во времја када се моја отаџбина изместила из себе саме (што је јединствен случај у досадашњој историји), „српској војсци једини био пут“.

И указа ми се Крф. 

Виолета Милићевић, август 2015.


Powered by blog.rs