Trun smo i tren

22 ÐÐ, 2015

Путници смо (II део: Границе)

Крф — Аутор trunsmoitren @ 16:17

http://www.dodaj.rs/f/2v/zE/3yrnOpxP/galeb-brod-kasiopi-800x6.jpg

Они који нису били гастарбајтери морали су да чекају у редовима испред страних амбасада уколико су хтели да виде бели свет (чија је белина већ тада постала дискутабилна). Морали су да гарантују да ће се вратити у своју земљу: било да их на то обавезују студије, посао или туристичка агенција на чијем су групном списку били.  У противном, на њих се гледало као на persone non grate у земљама у које су желели да путују, чијег су (лажног или само вештачког) сјаја и благостања били жељни.

Путовања су тада била за многе недостижан сан, а пред нас су искочилe границе које деле „цивилизоване“ дивљаке од осведочених варвара (а то смо у овом делу света били ми). Срушен је један важан зид, који је један народ и град делио на исток и запад, а онда је сукоб између Истока и Запада почео да поприма несагледиве размере, док су се, истовремено, укидале границе између држава како би се увећала „породица“ земаља чији је званични назив ЕУ. Исцртавале су се нове границе, неке видљиве, а неке невидљиве -  очигледан знак да није битан ни пол, ни узраст, ни занимање, већ порекло, на основу којег се врши прегруписавање и одмеравање снага у свету.  И битан је новац, наравно, а његово се порекло не преиспитује, нарочито ако њиме треба „ослобађати“ територије од оних чији су их преци крвљу бранили, или ако треба стварати нове нације и језике, а све под окриљем „милосрдних анђела“ који уместо крила користе авионе, тенкове и бомбе обогаћене осиромашеним уранијумом, којима пошкропише оранице, тела и душе голоруких „терориста“, припадника народа чији су синови:  Никола Тесла, Милутин Миланковић, Михајло Пупин, Јован Цвијић, Јосиф Панчић, Милева Ајнштајн, Сава Владиславић, Лазар Хиландарац, Руђер Бошковић, Дејан Илић, Питер Богданович, Карл Малден, Ден Тана, Емир Кустурица, Стив Тешић, Владимир Величковић, Борислав Станковић, Новак Ђоковић, Иво Андрић и Меша Селимовић (да, и они, јер су видели, знали  и осетили више од других и изабрали да њихова дела припадају нашој културној баштини), …, па, ако ћемо поштено, и Мехмед - паша Соколовић, Омер - паша Латас, Скендер - бег, Шандор Петефи и многи други који су, стицајем околности, носили нека друга имена. Наравно, навела сам само имена оних који су светски а наши, а нисам навела ни Светог Саву, ни Светог владику Николаја и осталих четрдесетак светитеља, н читаву армију људи који су значајни за историју, уметност или науку своје земље.

Кад сам уписала студије и након тога једном приликом причала са оцем о томе шта бих желела као награду кад их завршим, иако сам била свесна да већина мојих вршњака тражи ауто или неки скупљи поклон (мање је битно да ли то и добије, али се подразумева да нешто очекује), изјаснила сам се за пут у Париз. Сматрала сам да нема веће награде од те, и да је треба заслужити, а ја сам је, ето, са диплому у руци, заслужила.

То путовање ми је било важно, пре свега, зато што је представљало искорак у велики, непознат и сањани свет, у (како сам тада веровала) нешто најлепше чиме он располаже - Град светлости.

Сматрам то путовање најзначајнијим до тада, јер је било свесно, годинама жељено и сањано. За њега сам се припремала учећи језик, читајући књиге и чланке о њему, убеђена да после тога више ништа неће бити исто.

„Види Париз и - умри“, говорила сам себи, јер ми је све што сам икада пре тога видела изгледало сићушно и мање вредно, или зато што није било по мојој вољи, или зато што се подразумевало, било део школског програма или пак породичних дружења (зато ми је у магловитом сећању једини одлазак у Линц, код ујака и ујне, након трећег разреда основне школе, кад сам била уплашена због преласка из села у град, односно варошицу Петровац, где су моји родитељи купили стан и видели будућност за мене - сећам се једино одласка на Дунав и дружење са групом људи и деце из села; као и одласци у Франкфурт, где су моји родитељи радили, мада тешко могу рећи и живели, а да та реч „живели“ подразумева још нешто осим мукотрпног рада, чак и кад смо ми, деца, одлазили на распуст, јер се на прстима једне руке могу избројати заједнички одласци у парк или на неко лепо место, у просторе безбрижности и слободе; чак ни први сусрет са морем, одлазак у Неум после 7. разреда, преко школе, не рачунам у нешто значајно, због своје повучености, ничим оправданог, али тада непобедивог осећаја ниже  вредности и болног несналажења у друштву).

Тај велики искорак у свет обухватио је пет мајских дана и донео ми је много незаборавних утисака и успомена, али исто тако и питања која су изронила из мени незнаних дубина, изненадивши ме својом дрскошћу: „И, шта сада? Зар је то све? Где је она неисцрпна енергија од које сам мислила да ћу живети још месецима, а можда и годинама? Где је тај perpetuum mobile?“ А онда је уследила још страшнија провокација: „Сигурно постоји нешто више од овога! Можда је то Атина? Или Рим? Или Фиренца? Мораш да сазнаш!“

И видех и Атину и Солун, и Халкидики уздуж и попреко; и Рим (са Ватиканом), и Фиренцу, и Пизу, и Лидо ди Језоло, и Венецију; и Азурну обалу (Кан, Ница, Монте Карло),и  Барселону, Љорет де Мар и Коста Браву, и Андору, и Мармарис и Бодрум, и Праг и Карлове Вари, и Братиславу, и Берлин  и Дрезден и Франкфурт и Улм, и Софију и Несебар и Боровец, и Беч и Салцбург, и Будимпешту … Крочих ногом и на други континент, афрички, у његову  најмистичнију земљу, Египат, где видех његове бисере Хургаду и Каиро.

Опчинише ме и разболеше од лепоте Москва и Санкт Петербург, и сваки педаљ свете руске земље.

Одлазих и враћах се, срећна при одласку, а још срећнија при повратку у једини град на свету који доживљавам као уточиште, јер ми је дао све што ми је потребно, онако како то чини одувек са свим невољницима, иако му нису сви добрим вратили. Понекад ми се чини да и мени, а и многима другима који га ослушкују ноћу, шапуће Тагорине речи:„Све што дају твоје дарежљиве руке – примам/, иначе не молим ни за шта“. Те стихове му је, гарант, рекао сам аутор кад је долазио у Београд, ономад, у октобру 1926. године, и био дочекан онако како се данас у Србији дочекују само спортисти.

Сва та одлажења и враћања, ти затворени кругови (а накупило их се) асоцирају ме на једно од најснажнијих места у „Дервишу и смрти“, на Хасанову формулу среће и слободе, утемељену на разликовању бесциљног тумарања и лутања по свету од смисленог одлажења и још смисленијег враћања: „И то непрестано кружење, са једном тачком на земљи која одређује смисао том кретању, која га чини одлажењем и враћањем а не лутањем, значило је за њега стварну или замишљену слободу, што је свеједно на крају крајева. Без тачке за коју си везан, не би волео ни други свет, не би имао куд да одеш, јер не би био нигде."

И зато, знајући и ко сам и где сам, одлучих да ове године, ако ми се отворе путеви, одем тамо где ћу осећати да, осим сунца и мора, постоји и нешто што ме снажно дозива, не само издалека, већ и из мене саме, из најдубљих дубина, нешто што је део мене иако тамо никад нисам била, нешто што ће радовати и моје тело, и срце и мозак, нешто плаво и зелено, што ће ме опустити па оснажити, што ће ме дирнути, али и донети нове слике и сазнања. У годинама сам кад само такве опције сматрам потребним и благотворним. Насушним.

У четвртак и петак обневидех од претраживања интернета, у суботу се запутих у агенцију и уплатих аконтацију, у понедељак потврдише да има места у жељеном хотелу, те измирих дуг, у уторак отпутовах.

Запутих се „тамо далеко, где цвета лимун жут“ и где је некад – во времја када се моја отаџбина изместила из себе саме (што је јединствен случај у досадашњој историји), „српској војсци једини био пут“.

И указа ми се Крф. 

Виолета Милићевић, август 2015.


Коментари

  1. И остали смо јој ми, који само њу имамо и волимо. Divno

    Аутор pitija — 22 ÐÐ 2015, 16:52

  2. То сам написала, драга пророчице, зато што сам приметила да многи имају резервне домовине.
    Ја сам увек осећала да имам само ову једну и да због тога треба да будем поносна. То што сва њена чеда (а нарочито она која одлучују о њој) нису тога свесна или пак сматрају да има бољих "мајки", или се бахато понашају према њој, не би смело да нас поколеба. Увек има оних који ће јој остати верни. :-)
    Хвала.

    Аутор trunsmoitren — 22 ÐÐ 2015, 17:15

  3. da na sreću uvek ima vernih.poz

    Аутор pitija — 22 ÐÐ 2015, 18:22

  4. Сећам се свог првог сусрета са том речи "гастарбајтер". Одмах ми се упалио аларм да треба бити опрезан. Иако сам била дете, нешто ми је ту засметало. Јер су је употребљавали у изговору као државни непријатељ. И баш због тих који су је тако употребљавали, знала сам да нешто није у реду.

    Аутор pricalica — 23 ÐÐ 2015, 20:23

  5. И увек ће их бити, надајмо се, Питија. :-)

    Аутор trunsmoitren — 24 ÐÐ 2015, 18:19

  6. Језик је чудо, Причалице! У њему је све што је важно и вредно у једном народу. Треба знати како се користе неке речи, а ако су неприпитомљене, треба их припитомити, и - мирна Бачка.:-)

    Аутор trunsmoitren — 24 ÐÐ 2015, 18:21


Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме

Powered by blog.rs