Trun smo i tren

Најпре сам била запрепашћена, а потом задивљена, не само бројем маслина (јер нисам одмах ни схватила да их има толико), и не само њиховим природним мирисом, који је необичан, некако густ, али ипак благ док се увлачи у ноздрве и постаје етеричан, већ, пре свега, висином појединих стабала. Засигурно су биле потребне стотине година да би то дрвеће толико израсло.

Континентални човек, који никад није присуствовао брању маслина, кад се нађе пред тим витким, тихим дугајлијама, сасвим спонтано поставља себи питања: „На који волшебан начин се уопште беру маслине које расту на овој висини? Ако се млате мотком, као зреле шљиве које нису саме опале, колика је та мотка и у каквом положају мора бити човек који би то чинио? Ако постоји неко механичко средство, како ли изгледа?“

Ручно брање таквих капиталаца је, закључујем, немогућа мисија.

Гледала сам у Египту како се око урми, док су још у облику огромног, раскошног грозда на палми, стављају вреће, у које оне падају кад сазру, али пошто маслине не расту у гроздовима, већ је свака мали, зелени свет за себе, нисам у стању да дам себи одговор.

Док трагам за њим, није лоше да се подсетим и Дукиних запажања и анегдота са Крфа, везаних за ово благородно дрво: 

(Лијандери, палме, маслине, илити: високо, више, највише)

„Овим путем су маслинова стабла велика, често по два и три, савијена једна око другог, остављајући у средини стабла крупне прозоре, а у врховима правећи крупне рачве и крошње.

Немачки конзул је знао наизуст да маслинових стабала на овом острву има три милиона и осам стотина хиљада; и то пет хиљада и триста на сваки квадратни километар, што значи четрдесет и седам стабала маслине на сваког крфског становника!“

„Маслинове шуме падају овде са брегова у дугим сребрним каскадама. Није чудо што је то лепо дрво проглашено божанским. Без прастарих маслина ово острво не би имало ни своју лепоту, ни своју славу. Све је на овом острву мирно и прозрачно, и лако као сенка.

Један грчки песник даје овде овај нежни епитаф својој драгој: „Лака ти била земља као лист маслине.“

Можда су управо зато, омамљене прозрачношћу и мирноћом предела, своје уточиште ту нашле бројне птице и разна божја створења, захвална свакоме ко им поклони пажњу (а још захвалнија ако им подари мало хране).

(Лепи самотњак)

Откако сам први пут видела лабудове, не могу да се надивим њиховој грациозности, чистоти и миру с којим плове воденим површинама, било језерима, рекама или морима. Никад ми нису били странци, иако је дистанца увек постојала. Дабоме да није било лабуда који не би пришао обали уколико бих имала бар мало хлеба да му бацим, али гувијски лабудови остаће ми у нарочитој успомени, јер су ми прилазили сасвим, сасвим близу, и док сам била у води (ако сам претходно, видевши да ми се приближавају, обично ујутру у осам и у девет, узела из торбе хлеб који сам донела за њих), и док сам била на обали. У води су обично доручковали, а вечерали би кад бих се враћала са плаже, пре него што оду на оближњи спруд, на коме је са њима спавала и плавоока гуска, а ту су долазили и локални рибари које сам скоро сваке вечери могла да видим и чујем како, уз жагор, по свој прилици извлаче мреже или скидају улов са удице.

Један пар лабудова је увек долазио заједно, а постојао је и трећи, самотњак, који им се никада није придруживао, и који је обично на плажу долазио после њих.

Не знам да ли сам умислила или је уистину било тако, али чинило ми се да женка много нежније узима храну из моје руке (уколико смо били на сувом), док је мужјак често шиштао пре него што би халапљиво зграбио хлеб, као да се љути што га храним. Чак ми је два - три пута мало и ољуштио кожу са прстију, али свеједно нисам хтела да се одрекнем тог задовољства да га и даље храним и да се свакодневно дружимо.

Вече пред одлазак, добила сам од њега предиван поклон: дугачко, дивно бело перо. Било је ту још неколико малих, којa су заправо паперје, али то перо је добило почасно место на мом писаћем столу (на слици: лабудово перо и још неки сувенири са Крфа: књиге о боравку српске војске на овом острву, 1916).

Осим мене, лабудове су храниле и неке Рускиње и њихова деца. Остали су гледали, сликали, осмехивали се, махали, али очигледно нису хтели ни да купују ни да краду хлеб из хотела како би их хранили.  

Дружење са дивљим паткама, оним чије се јарке, раскошне боје пресијавају око врата и на перју, не бих можда ни споменула да три дана пред полазак нисам приметила да је једна патка, издвојена од осталих, слепа. Нарочито сам се растужила кад сам схватила да је, по свој прилици, и веома стара, јер ју је, очигледно, издало и чуло мириса. Кад бих јој бацила измрвљени хлеб, и то тако да буде готово испред ње (мада нисам смела да јој много прилазим, јер се очигледно плашила људи), приметила сам да и даље насумце удара кљуном о земљу или камење, понекад и прескочивши храну, коју је очајнички тражила. Загледавши се у њене очи, видела сам да немају боју, да је преко њих навучена бела скрама, и било ми је јасно да је слепа. Помислила сам да је добро што се издвојила (мада ће пре бити да ју је друштво напустило), јер би у противном други појели све што би неко бацио пред њих, пошто су њихова чула непогрешиво регистровала сваку мрвицу и такмичили су се ко ће први зграбити оно што им је дато.

Последње две вечери сам је тражила дуж целе плаже, завиривала у жбуње и скривене делове пута којим сам долазила и враћала се „кући“, али је више нисам видела.

„Можда је умрла“, рекла је у једном тренутку моја мајка, „или ју је неко склонио“. Желим да верујем да ју је неко од оних рибара заштитио и да је добро, иако слутим истину.

Плавоока гускица ми је такође постала штићеник. Гледала ме је право у очи пре него што би ми из руке узела храну и, ма како и мени самој звучало чудно, чинило ми се да ми се осмехивала.

Но, нарочито ме је увесељавала необична ћурка, коју сам већ помињала, и сад ми само остаје да поновим колико је била смешна кад би почела да врти репом лево - десно, притом померајући целу другу половину тела, врцкајући и умиљавајући се. Нарочито ћу је памтити по уживању у купању сваке вечери кад гости хотела напусте плажу и базен остане празан.

 

Ви се чудите, је ли, што ја оволику пажњу посвећујем ситницама - биљкама, животињама, понеком предмету?

Чули сте за Епикура?[1] Е па, он би то могао да вам објасни. А можда би могао и Дука:

„На овим грчким морима, као по швајцарским глечерима, или по талијанским црквама, или по француским замковима, сретам читаве војске путника који не знају ни толико географије да запамте у којем су граду преноћили. Тај свет је беда за праве путнике – епикурејце, који запамте и сваки камен на који су се наслонили.“

А ви опростите због камења… Ако вас неки камен погоди, узвратите ми истом мером! Бићу вам врло захвална.

[1]  Епикур - оснивач епикурејске школе у Атини (306). Учио је да је задовољство највише људско добро, а тражио га је у изградњи духа и неговању врлине: „Највише добро је потпуна срећа, односно блаженство, које се састоји у безболности и душевном миру (атараксија). Кад кажемо да је уживање циљ, ми не мислимо на уживање распусника, нити на гастрономска задовољства, као што то мисле неки неупућени, или они који се држе другачијих схватања, или они који су лоше расположени према нама. Наш је циљ: не патити телесно и не узнемиравати се душевно. Ни непрестане пијанке и игре, ни уживање с младићима или женама, ни уживање у риби и свему што пружа раскошна трпеза — ништа то не даје плодан живот. Њега даје разум.“

Главне тачке његовог учења су Демокритов атомизам као основа физичког објашњења света, срећа и спокојство као животни идеал, одбацивање страха од гневних богова, одбојност према политичком животу и неговање пријатељства. (Википедија)

В. М, август 2015.