Нил и ја (10. део)
Није нам се десила љубав.
Можда зато што превише волим Дунав и Саву, па чак и Млаву која нечујно тече недалеко од мог прозора у граду мог детињства и ране младости, или зато што сам претходно видела и Арно и Сену, а Неву заволела онако како се могу волети само истинска чуда на овом свету, тек – вратила сам се из Египта а да се нисам заљубила у Нил.
Нису помогле приче о његовој моћи да земљу учини плодном кад тропске кише натопе абисинске горе па се он излије из корита и од августа до октобра претвори у језеро све чега се дотакне, а после повлачења у своје корито омогући ново бујање природе.
Нису помогле ни приче о његовом 6 400 км дугом току, као ни безбројне химне спеване у његову част или пак слике на којима је приказан као божанство.
Ни Херодотова мисао да је Египат дар реке ништа није променила, као ни Дучићев став да је Нил најлепша и најмирнија река на свету, да ништа величанственије не пролази по земљи и да је све друго спрам њега делимично, сићушно, смртно, илузорно.
Заправо, можда је време које смо имали на располагању било прекратко, као и брза, получасовна вожња бродићем захваљујући којој смо могли да видимо део Каира из друге перспективе, управо са те реке.
Можда је и доба дана било превише банално и неромантично, јер је и сумрак био далеко, а камоли ноћ.
Можда је требало да стигнем до Мемфиса и да поверујем Дуки да је тамо све другачије[1].
Било како било, ако се сретнемо поново, можда ће се нешто и променити.
До тада ћемо Нил и ја, свако у свом кориту, жуборити, роморити, шкргутати, цвркутати, брујати или шапутати одвојено.
Виолета Милићевић
[1] „У Мемфису је чаробно и пуно живота брујање Нила у грању палминих шума, као фанфаре издалека, а који иначе доле поред обале,на неколико корачаја, тече потпуно нечујан. Уосталом, ја сам овај Нил, који нигде не пушта гласа од себе, чуо свугде у Египту, где год сам изнад себе имао макар једну палмину лепезу, или једну тамну гранчицу сикоморе. Значи да Нил истпвремено тече и у ваздуху као музика, докле по земљи тече као светлост.“(Ј. Дучић, Градови и химере)
Не може се волети све. Свако тражи спрам себе. А још ако се љубав већ десила, тешко ју је другом газити. :)
Аутор pricalica — 19 СР2012, 02:17
Тако је, Причалице. Не може све истом снагом.
Немам шта више ни да додам ни да одузмем твом коментару јер си све рекла.:-)
Аутор trunsmoitren — 23 СР2012, 16:15